Razmišljanje jednog običnog srpskog građanina o litijumu

Većina građana ove naše Srbije, pogotovo mlađa generacija, donedavno uopšte nije marila za postojanje litijuma. Možda su čuli nešto na časovima hemije, a možda i nisu,  ali ako i jesu, sigurno ih nije previše zanimalo. Starije generacije su učili tzv. ekonomsku geografiju, pa su đaci bubali koliko  Brazil proizvodi ovoga, Nigerija  onoga a Jugoslavija svega i svačega. O litijumu nismo učili. Kako su litijumske (Li-Io) baterije, bar za sad, najpogdnije za izradu baterija za elektične uređaje, pa i za električne automobile, u cilju očuvanje životne sredine, tj. smanjenja potrošnje fosilinh goriva, potražnja za ovim retkim metalom raste sve više.

U poslednje vreme se i naša javnost  uzburkala jer je krenula kampanja koja nagoveštava otvaranje rudnika za iskopavanje rude iz koje bi se, još neutvrđenom tehnologijom, crpio litijum karbonat koji se koristi za pravljenje baterija.

Vlast kaže da je litijum „belo zlato“, „srpska nafta“, „velika šansa Srbije koju ne smemo propustiti“, opozicija koristi argumente koji govore da je eksploatacija rude i prerada u litijum karbonat izuzeteno rizična za životnu okolinu, Evropa nam dolazi (sporazum o strateškom partnertstvu) , tapše nas po leđima, i  kaže:  „treba Evropi litijum da ne moramo da kupujemo u Australiji i Čileu a naročito u Kini“, stručna javnost stidljivo polemiše, ne raspolažući sa dovoljno informacija, eksperti zagovaraju svoje stavove koji su često suprotni, kompanija koja je očigledno dobila neko obećanje forsira početak iskopavanja, dok mi, javnost, obični srpski građani, ne znamo gde da se okrenemo. Naravno da nas interesuje prosperitet ove zemlje ali želimo da zemlju, vodu i vazduh ostavimo narednim generacijama čiste i zdrave, koliko god je to moguće.

Ovaj novonastali problem bi mogli sagledati iz najmanje tri ugla: političkog,  ugla očuvanja životne stredine i ekonomskog.

Kad kažem političkog, mislim na zainteresovanost Evrope da se ovaj projekat realizuje. Zašto su tako jako zainteresovani? Pa ima litijuma i drugde npr. u Nemačkoj, Portugaliji, Češkoj, Francuskoj. Možda im je bolje da se litijum pravi u daljem komšiluku ali ne i u njihovoj kući?  Zakoni koji bi trebalo da kontrolišu eksploataciju su tamo strogi a kod nas mogu da se izvrdavaju? Ako je proizvodnja litijum karbonata rizična, onda nas otvaranje rudnika udaljava od EU a ne, kao što tvrde,  da se dodatno osnažuje naš evrposki put? Da li je EU zgodno da proizvodnja bude blizu, pa ako bude stani-pani, mogu rudnik da preuzmu (naći će se već pravni osnov) ili da ga brutalno otmu?  U slučaju nabavke iz  Australije i Čilea, da ne spominjem Kinu, lanci snabdevanja bi se mnogo lakše pokidali?  Evropa je nedavno donela inicijativu o strateškim sirovinama koja kaže da bi države članice morale težiti da nađu način da proizvode bar 10-ak posto svake od njih a da EU u zbiru bude samodovoljna. Ako smo blizu EU i  možemo da zapušimo litijumsku rupu tražnje, da se kod nas zagađuje okolina a da se u  Nemačkoj i Holandiji voze električni automobili,  zašto da nas ne tapšu po ramenima i ohrabruju (vlast uslovljavaju, motivišu, korumpiraju itd) da krenemo u neizvesnost?  Ozbiljna država o tome mora da razmišlja, jer ako mi obični ghrađani imamo zebnju da nešto ne ide kako treba, država mora da razmišlja „sto kopalja ispred“. Imamo hvala Bogu politikologa i instituta koji se bave raznim temama pa Vladi neće biti teško da napravi tim eminentnih stručnjaka, profesora i akademika koji će moći da sagledaju šta će se desiti ako krenemo u projekat, šta će se desiti ako ne krenemo, šta se neće desiti ako krenemo i šta se neće desiti ako ne krenemo (Dekartov kvadrant). 

Što se tiče uticaja na životnu sredinu, stvar je naravno još mutnija i neodređenija. Tkz. "Jadarit" je jedinstveni mineral, nema ga nigde (bar do sada nije pronađen) sem kod nas i sve dosad znane tehnologije eksploatacije bi se morale prilagođavati. Tako da ako neko kaže da je sve u redu i da postoji sistem koji vadi rudu, pretvara je u litijum karbonat a zagađenje je minimalno (ili ne postoji ) jednostavno nije rekao celu istinu. Ako jeste, neka nam kaže gde je to postrojenje u svetu pa da naša stručna ekipa ode i vidi očima taj idealni zeleni rudnik. Interesatno je kako jedni stručnjaci na TV  kažu da će rezultat iskopavanja biti brda otrovne jalovine, koja će nam zagađivati vodu vekovima dok drugi (isto stručnjaci) kažu da će se ta jalovina vraćati nazad u rudnike ispod nivoa podzemnih voda i da se u praksi (sem nekih 200 ha) neće ništa na površini ni videti a kamoli da će se nešto zagađivati. Voda će se tobože prečistiti do nivoa tehničke vode (možda će je i flaširati da povećaju zaradu!!) a zemlja će se i dalje normalno moći obrađivati pa ćemo imati dvostruku korist. Verujem da ni jedan od ova dva ekstrema nije tačan. Vlada treba da oformi komisiju, ekspertski tim sastavljen od akademika, profesora i stručnjaka iz prakse, koji će svojim imenom i prezimenom, dosadašnjim integritetom i budućim delovanjem garantovati da će se tom poslu izrade dokumenta o proceni dugoročnog  uticaja na životnu sredinu, uključujući sve potencijalne rizike (poplava, bujice, zemljotresi, diverzije….) i koji su načini (i sredstva) da se ti rizici minimizuju i/ili svedu na nulu, posvetiti u potpunosti.  Neko će reći:  „pa to već sve imamo: strana zainteresovana kompanija je naručila sveobuhvatni dokument koji je obradio detaljno i ovaj aspekt  …“. Možda jeste, ali bi stručna javnost i obični srpski građani  hteli da znaju da je sprska Vlada naručila (i platila ) dokument o proceni i da su ga izradili najbolji stručnjaci koje ova zemlja ima. Drugim rečima, „verujem ja tebi ali ću ipak proveriti“.  

Treći aspekt je ekonomski. Tu tek vlada prilična konfuzija. Koji je efekat celog posla? Da li će se priča svesti na to da smo „klali vola za kilu mesa“ i  ostavili zagađenu sredinu (kako su uostalom prošle i sve kolonije u Africi) ili će i običan srpski građanin imati neku vajdu?  Da se razumemo, veliki broj ljudi koji budu uključeni će imati korist od iskpopavanja litijuma (što su bliže vrhu to veću), ali da li će npr. sela u nerazvijenim delovima zemlje imati nešto od toga? Hoće li država prihod uložiti u izgradnju kanalizacije ili u još koji stadion? Ili će prosperirati samo Loznički kraj i političko ekonomska vrhuška?    

U nastavku je primer obične, amaterske računice:

Zamislimo sledeći scenario: Strani koncesionar, kompanija koja je dobila dozvolu za istraživanje i eksploataciju (ili kako se već definiše) će finansirati projekat iz svojih sredstava, najverovatnije uzimajući kredit od više banaka. Ruda jadarit, koja sadrži litijum i borat će se iskopavati i prerađivati u litijum karbonat (600,000 tona godišnje?) i kao nusproizvod, bornu kiselinu ili sam borat (boraks). U samom rudniku i svim ćerkama firmama će raditi npr. 3000 zaposlenih  koji će imati prosečnu platu 1700 eur (duplo od proseka). U zavisnim firmama (koji će biti podizvođači) i koji će zbog ovog posla morati da zaposle nove ljude će raditi još 5000 ljudi ali njihova plata će biti manja, npr. 1200 eur. Radi mira u kući Vlada će privoleti Evropu a oni, da nam malo udovolje i zamažu oči, će stimulisati neku firmu da i ovde naparavi mega fabriku baterija koja će koristiti deo litijum karboonata. U njima će raditi još npr. 2000 ljudi sa platom od 1700 eur. Ako nam se posreći, možda će napraviti i pogon za reciklažu pa će zaposliti još 1000 ljudi i dodatno doprineti životnoj sredini: pozitivno (?) ili negativno. I tako dalje. Uzmimo da će direktno ili indirektno ovaj projekat zaposliti 20,000 ljudi sa prosečnom platom od 1500 eur.

Računica:

Rudna renta 60,000 tona x 12000$ à 720 miliona$ x 5% ——— à 32 miliona

Porez na plate 20,000 x 12x 1500 à 360 miliona x 10% ——— à 36 miliona *

carine na uvoz mašina i opreme 2,25mlrd x 2/3  x 10%  /10 g ——— à15miliona

Porez na dodatu vrednost se istina stvara iako se litijum izvozi ali će se koristiti repromaterijal pa će država imati koristi od uvoza (ako ih ne oslobodi carina) a od PDV će imati korist ukolko je nabavka u zemlji (npr. sumporna kiselina..) ——-ukupno    à 50 miliona

Na platnom prometu će najviše zaraditi banke, država tu nema veliku korist——— -> 6 miliona

Porez na imovinu 2,25mlrd x 1/3 …742 miliona x 0,4% ——— à 3 miliona

Porez na dobit osnovne firme koja upravlja projektom npr. 100 miliona x 15% ——— à 15 miliona **

Porez na dobit svih ostalih firmi na koje pozitivno utiče projekat 120 miliona x 15%——— à18 miliona

Sve ukupno 175 miliona evra ili dolara, svejedno. To bi bio ukupan godišnji efekat na koji država može da računa. Svako od nas bi ovoj računici mogao ponešto dodati ili oduzeti, slobodno varirajte brojke, sve je dozvoljeno nama amaterima.

Kao i u prethodna dva, i u ovom slučaju Vlada mora da angažuje ekspertski tim koji ća napraviti detaljnu analizu, obuhvatiti sve segmente koji utiču na ovaj izračun, napraviti kalkulacije u slučaju stres scenarija (promenljivost cena na tržištu, poslovanje firme, poslovanje zavisnih firmi, rizik zatvaranja rudnika i troškovi sanacije koje će državi ostaviti itd) i predočiti ga stručnoj javnosti.  Predlažem da to bude Fiskalni savet, oni su jedna od retkih institucija ove države koja funkcioniše na svetskom nivou. 

Dakle, trugao u kom se mi obični srpski građani nalazimo gradi politika, očuvanje životne sredine za nas i buduća pokolenja i ekonomija. Da bi izbegli konfuziju koju stvaraju i pothranjuju amaterska naklapanja (uključujući i ovaj tekst), od suštinske je važnosti da ove tri Vladine komisije prikažu detaljne elaborate stručnoj javnosti, a mi obični srpski građani treba da budemo informisani putem svih medija o čemu se zapravo radi. Da li vredi klati vola za kilu mesa?  Da li vredi za tu kilu mesa rizikovati zdravlje polovine nacije koja živi u okolini i nizvodno od rudnika? Kako će (geo)politika (spolja) reagovati na našu odluku? Da li možemo da nađemo kompromis?

Srbija se pre nekoliko vekova razvila i proširila zahvaljujući eksploataciji ruda. Prva ozbiljna srpska država je finansirala svoje poslove prihodima od rudnika, ne treba od toga bežati. Ali mi, obični srpski građani ne treba da dozvolimo da bilo ko odlučuje u naše ime. Stručna javnost će nam objasniti rezultate elaborata Vladinih komisija a mi ćemo onda lepo demokrastki (referendumom?) odlučiti kuda dalje. Iluzija ?

*Sve te firme će plaćati poreze na dobit (15%), poreze na plate (10% plaća zaposleni), porez na imovinu, PIO i zdravstveni fond će imati dodatne prihode, dok će koncesionar plaćati i rudnu rentu (5%). Rudna renta jeste 5% ali pitanje na šta se računa: količina izvađene rude; konačnog proizvoda? Koja se cena uzima? Ako je cena sa berze, kad je datum za godišnji obračun? Da li se uzima ponderisana godišnja cena, što je možda najpoštenije, ili su određeni prag i plafon, a između cena može da fluktuira ili da se ponderiše? Svaki od tih scenarija je moguć.

**Ovde vredi napomenuti da strani koncesionar neće odmah imati prihode, a i kad ih bude imao, sve investicije u mašine i opremu će se pretvoriti u amortizacioni trošak što umanjuje dobit i tako smanjuje osnovicu za porez.

(Srpski pravnički klub)