Коментар дана | |||
Први век Тријанонског уговора и сенка „велике Угарске“ |
петак, 05. јун 2020. | |
Недавно је Румунија прогласила 4. јун, дан потписивања Тријанонског уговора о миру са Угарском (1920) за национални празник а поводом присаједињења Трансилваније Румунији. У Словачкој су још раније постављане спомен плоче у славу „Тријанона“. Супротно, мађарски парламент је ту своју „највећу катастрофу“ још пре деценије (2010) прогласио Даном националног јединства. То је уплашило лидере неких суседних земаља (Чешке и Словачке, пре свих) да се тиме једнострано раскида Тријанонски уговор. Иако је тим уговором утврђена и наша северна граница, Србија није реаговала. На стогодишњицу Тријанонског уговора ваља се присетити бар неких његових одредби и последица. Као поражена у Првом светском рату, Мађарска је остала без више од 70 посто територије на којој је живело скоро 3,5 милиона Мађара. Утицај таквог губитка на културу и националну свест сами Мађари су сматрали „малигном националном болешћу“, „тријанонским синдромом“, од којег „никада неће повратити снагу“ јер су им „опустошена срца и памет“ (G. I. Szekfű, S. B. Várdy). С друге стране, свих седам суседних држава Мађарске (плус Чешка и Пољска) стекло је територијалне и друге користи тим уговором, углавном као сукцесори првобитних потписника. Потврђена је велика Румунија са Трансилванијом (Ердељом), данашњу Словачку чиниле су мађарске жупаније (горња Угарска), као и нашу Војводину, Хрватску од Славоније до Кварнера, словеначко Прекомурје и др. Толики губици стварали су жељу десних мађарских влада за реваншизмом који је и покушан током Другог светског рата. Тада је повраћен део негдашњих територија а на истоку су стечене неке нове. Иако је тиме практично погазила Тријанонски уговор, Краљевина Мађарска га није званично отказала јер је и Румунија била на истој, немачкој ратној страни.
Новим поразом (1944) и стварањем Мађарске Републике обновљене су тријанонске границе и временом је стварано мишљење о мењању тог уговора мирним путем. Међутим, антагонизам између великих сила и противљења суседних држава, праћени релативно малом важношћу Мађарске у економском, војном и дипломатском смислу, чине препреке на путу икакве ревизије „Тријанона“ огромним (E. S. Balog). Ипак, у савременој Мађарској, почев од краја прошлог века, крајња и умерена десница отворено говоре о промени граница из неправедног Тријанонског уговора. У мађарском парламенту стотине говора посланика владајућег Фидеса (Fidesz) и Јобика (Jobbik) се, од 1990. године надаље, односило на „тријанонски диктат“.
Да национална „траума“ створена тим уговором не пролази ни дан данас говори, на пример, глобус у кабинету премијера Орбана (Orbán) на којем је угарска граница окружила све 64 жупаније или пак меморијал у центру Будимпеште (завршава се у августу) са исписаних 13.000 мађарских насеља која су ономад остала ван Мађарске. Премијер Орбан пак казује да је повратак изгубљених територија нереалан. Али сенка велике Угарске, „отете Тријаноном“, вероватно се крије негде иза настојања Мађарске за вођством у централној Европи. Још увек не знамо да ли су давање држављанства (гласа) Мађарима у дијаспори, њихово културно обједињавање и политичко окупљање (оснивањем филијала партија из матице) ˗ а у Србији, посебно, улагање у њихов стандард и останак путем големог национално усмереног фонда Просперитати, куповине превасходно војвођанских банака и њива ˗ знак величине неке нове Мађарске. Можда је, засада, боље стрепњу од те непознанице покрити надом да су и Мађарска и Србија, у ери њихових „најбољих односа у савременој историји“, препустиле „Тријанон“ историји, и то баш у доба првовековног му јубилеја. (Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду) |