Praznik u Rimu naše diplomatije

Izneverena nada i osećaj duboke razočaranosti i očajanja obeležavaju kraj prve decenije vladavine postmiloševićevske proevropske i demokratske vlasti. Iako predstavnici vladajućih stranaka još pokušavaju da teško društveno i socijalno nasleđe opravdaju vremenom devedesetih godina prošlog veka, taj često posezani politički alibi se uveliko izlizao i nema više nikakav politički i ideološki značaj, tako da ne može više ni da se koristi u dnevnopolitičke svrhe.

Pored sve većeg i razornijeg siromaštva, pljačkaške privatizacije, delovanja partijske države, socijalne devastacije, očito je da moralna hipokrizija, koju sve češće širi i koristi vladajuća elita, postaje sve prisutnija i bezočnija. Nakon rušenja Miloševićevog autoritarnog režima jedan od osnovnih zahteva nove demokratske vlasti bio je sadržan u težnji da se radikalno promeni način vođenja kadrovske politike u vladi, javnim preduzećima, fondovima i kulturnim institucijama. Svedoci smo danas da od tog izuzetno važnog i plemenitog zahteva nije ostalo ništa, stručnost i profesionalna posvećenost ostali su i dalje na dnu kriterijuma u vođenju kadrovske politike. Mnogobrojne primere možemo naći svakodnevno i to u svim oblastima našeg političkog i društvenog života. Zato se i ovakav nepromenjeni način vođenja kadrovske politike, koji je dobio još razgranatije i bezobzirnije oblike, javlja kao jedan od veoma značajnih činilaca u razaranju osnovnih moralnih vrednosti našeg društva.

Jedno od velikih, ali i ubrzo izneverenih obećanja nove demokratske vlasti je bilo sadržano u najavi da će srpska diplomatija biti konačno departizovana i pretvorena u ozbiljnu i kompetentnu državnu službu u kojoj će odlučujući ton i stil rada određivati i oblikovati profesionalne diplomate, ljudi stručno i profesionalno osposobljeni za obavljanje ove izuzetno važne državne delatnosti. Ovakva orijentacija je tim važnija, uzimajući u obzir sve velike istorijske i socijalne izazove pred kojima se naša zemlja danas nalazi. Međutim, u toku ovih proteklih deset godina mogli smo da se nagledamo najfarsičnijih i politički veoma inventivnih primera u imenovanju naših ambasadora. Mesto ambasadora se još uvek smatra kao deo političkog plena, zato je tu kao na velikom političkom vašaru bilo svega, nepotizma, ogoljenih partijskih interesa, školskih drugova i ortaka iz kraja, ideoloških baštinika propalih i prevaziđenih idejnih i političkih koncepata, otvorenih lobista za interese suprotne nacionalnim interesima naše zemlje, poznatih i zaslužnih nacionalnih pregaoca, predstavnika tzv. građanskog društva, poznatih novinara i ponekog zalutalog pisca.

Diplomatija i imenovanje ambasadora su ostali i dalje da funkcionišu kao svojevrsni El Dorado naše kadrovske politike. I osnovni uvid može pokazati da i pored imenovanja izuzetno sposobnih i kvalitetnih ljudi na ambasadorska mesta, ostaje gorak i otužan osećaj da su ambasadorske kvote i dalje predmet ne samo političke trgovine. Sada se otišlo korak dalje, pa se ta imenovanja shvataju i koriste kao neka vrsta ličnog zabrana u koji mogu da uđu samo izabrani predstavnici dvorske svite predsednika Republike.

Najnoviji slučaj imenovanja Radmile Hrustanović i njene snaje Ane Hrustanović za ambasadore u Bratislavi i Rimu govori o otvorenom nepotizmu i očiglednom uticaju kabineta predsednika Republike na određivanje kadrova za ova ambasadorska mesta. Koje je to posebne kriterijume ispunila novopostavljena ambasadorka u Rimu Ana Hrustanović kada ona nema ozbiljnog diplomatskog iskustva za diplomatsko pokrivanje tako politički i strateški značajnog mesta kao što je Rim. Možda je činjenica da je uvek bila u pratnji predsednika Republike prilikom njegovih poseta Rimu, a da pri tome nije bilo ambasadorke Sande Rašković, odlučujući činilac u njenom strelovitom diplomatskom usponu. Očigledno je da se radi o posebnim dvorskim kriterijumima koje treba ispuniti, ali i o pripadnosti posvećenom krugu prijatelja i saradnika predsednika Republike. Ministar spoljnih poslova i predsednik Republike nam duguju odgovor zašto je Sanda Ivić – ličnost od integriteta i ozbiljne naučne i političke karijere – povučena osam meseci pre regularnog mandata sa mesta ambasadora Republike Srbije u Rimu, a njenu dužnost faktički preuzela savetnica Ministarstva spoljnih poslova Ana Hrustanović koja je u roku od devet meseci uspela da postane ministar savetnik u tom ministarstvu. To su pitanja na koja moraju da nam daju odgovor ovi najviši državni funkcioneri koji se inače toliko pozivaju na transparentnost, demokratski dijalog, javnost u radu, evropske vrednosti.

Postoji još nekoliko pitanja koja traže jasan odgovor. Kako se osećaju profesionalne diplomate koji tek po ispunjavanju ovih dvorskih i političkih kvota dobijaju preostala ambasadorska mesta ili oni koji tek posle mnogo godina rada u ministarstvu dobijaju zvanje ministra-savetnika.

Možda je još intrigantnije pitanje zašto mi uopšte školujemo mlade ljude koji su se opredelili za diplomatsku službu kada ne stvaramo uslove za formiranje profesonalne diplomatske službe, već se često naše diplomatsko-ambasadorske kadrovske političke igre pretvaraju u tragikomične Nušićeve vodvilje.