Pravda za Uroša

U Srbiji ubice retko kada budu osuđene na dužu zatvorsku kaznu od 10-11 godina, a neretko se izvuku i sa 7-8! A gotovo i da nema slučajeva da su adekvatno osuđeni pripadnici policije koji su krivi za usmrćivanje optuženih tokom protivzakonitog ispitivanja (a kamoli za takvo ispitivanje bez fatalnog ishoda) ili prekomerne upotrebe sile tokom intervencije! Opet, nije zanemarljiv broj građana Srbije koji su, samo tokom zadnje decenije, izdahnuli tokom prebijanja i drugih vidova mučenja, u policijskim stanicama širom naše republike. Ili su nepotrebno stradali tokom neke policijske akcije.

Zato je devetnaestogodišnji Uroš Mišić olako osuđen na deset godina robije, zbog navodnog pokušaja ubistva „službenog lica“. A očito je da se nije radilo o pokušaju ubistva, bez obzira što je u pitanju bio nasrtaj na pripadnika žandarmerije. Uz to, postoji osnovana sumnja da napadnuti žandarm tog dana nije bio na dužnosti, i da se otuda ne radi o službenom licu. Kao i da je on prethodno udario Uroša, te se tako, bez želje da iznalazim opravdanja za nasrtaj na policajca, čak i u takvim okolnostima, nije radilo o nedužnoj žrtvi.

Čak i da je policijska verzija tačna, kazna je drakonska. Pošto pripadnik MUP-a nije imao ozbiljnije povrede, nije normalno da momak bude osuđen na deset godina zatvora. Još bi možda i razumeo tako nešto da je prethodno jasno proklamovana energična borba protiv nasilja na sportskim terenima, a zatim pripremljena celovitom kampanjom. Međutim, moram da razjasnim šta je uslov da bih i to razumeo.

Uslov je prethodno zavođenje reda u policiji i sudstvu, kao i u političkim strukturama koje usmeravaju njihov rad. Dokle god su političari i pripadnici policijskog-pravosudnog bratstva gotovo nedodirljivi, osim ako su se zamerili nekom moćnom klanu unutar elite moći, teško je prihvatiti rigorozne mere kada se radi o zavođenju reda na nivou običnih građana.

No, stavljanje Uroša Mišića na žrtveni oltar nije u funkciji zavođenju reda u državi. Znaju naši političari, ali i oni delovi administracije koji od trulog sistema imaju koristi, da pokretanjem takve kampanje ne samo da bi za sebe eliminisali konjunkturne okolnosti, već bi i pravda, pre ili kasnije, zakucala i na njihova vrata (u pravosuđu i policiji sigurno ima mnogo onih koji žele da rade svoj posao dobro, i kada bi uvideli da su im odvezane ruke, teško bi bilo ponovo ih učiniti pasivnim i poslušnim).

U slučaju Uroša Mišića radi se o demonstraciji policijske oholosti. Nekome je palo na pamet da pokaže šta se dešava sa onima koji nasrnu na nedodirljivu policiju, ma kakva ona bila. Nesumnjivo je ceo istražni postupak tako montiran da se momku natovari na leđa sve i svašta, i da se posle za primer „spali na lomači“.

Takve igre su neprihvatljive. Svako od nas danas ili sutra, dok prelazi ulicu, a kamoli kada krene na neku utakmicu, može da postane žrtva neke slične nameštaljke. Zato, kada ovih dana Vrhovni sud treba da razmatra žalbu na presudu Urošu Mišiću, insistirajmo na pravdi za njega (a ako je kriv, treba da bude kažnjen primereno, a ne na inkvizicioni način), kao i na otvaranju važnih pitanja od kojih, bez preterivanja, zavisi sigurnost svih nas.

Da li je stvarno žandarm koji je učestvovao u sukobu, na severnoj tribini bio u svojstvu privatnog lica (koje je nosilo uniformu i pištolj)? Bio on tog dana na dužnosti ili ne, otkud to da se sam (ali ipak dovoljno blizu kolega, da može da dobije pomoć) uputio među navijače? Da li se možda radilo o policijskoj provokaciji? Da li je tačno, a odbrana tvrdi da ima takav snimke, da su pre sukoba policajci namerno iritirali navijače? Ko je odgovaran za preuveličavanje povreda koje je zadobio pripadnik žandarmerije?

Huligani ma koje vrste svakako predstavljaju opasnost. Ali neuporedivo više nedužnih ljudi stradalo je u ovoj zemlji od policije, usled njene bahatosti ili protivzakonitog delovanja za račun raznih režima, nego od huligana. Zato je važno da svako sporno pitanje u vezi sa slučajem Uroša Mišića dobije odgovor. I to ne jalov, kao u vezi sa ubistvom Ranka Panića na mitingu povodom hapšenja Karadžića, kada je utvrđena policijska odgovornost, ali je svedena samo na niži nivo i uz to niko ozbiljno nije kažnjen!