Pravda za Milenka

U srednjem veku bilo je uobičajeno da kada pripadnik višeg staleža ubije čoveka iz naroda, za to bude novčano kažnjen. U slučaju kada se dešavalo obrnuto, seljak ili pripadnik gradskog plebsa bivao je pogubljen ili osakaćen (obično odsecanjem obe ruke). A, podsećanja radi, u redove običnog naroda spadali su ne samo seljaci, zanatlije i trgovci, već i profesori, lekari, ugledni pisci koji nisu bili plemenitog roda … S druge strane, u redove povlašćenih ulazili su i nepismeni sitni vlastelinčići.

Do Francuske revolucije donekle je izmenjena kaznena politika, ali princip je ostao isti – status pred zakonom zavisio je od pripadnosti staležu! Tek 1789. godine, sa donošenjem Deklaracije o pravima čoveka i građanina, u Francuskoj je prihvaćeno da su „svi građani jednaki u očima zakona“. Tokom 19. veka i ostatak Evrope prihvatio je to načelo.

Naravno, jedno je teorija, a drugo praksa. Iako formalno pred zakonom jednaki, moćniji i bogatiji imaju veće šanse kad se nađu pred sudom. Od toga da mogu da plate boljeg advokata, preko činjenice da se na njih povoljnije gleda, do toga da su neretko u stanju da se posluže koruptivnim metodama i vezama. Ipak, iako nigde ideal pravne jednakosti nije u potpunosti dostignut, negde je situacija ipak relativno dobra, a negde, kao što je u Srbiji, ona je na granici feudalnih odnosa.

Na to nas je podsetila presuda krivcu za smrt Milenka Zablaćanskog. Utvrđeno je da je osuđeni, po ledu i u uslovima smanjene vidljivosti, vozio nepropisnom brzinom (103 kilometra na sat), i usled toga, izgubio kontrolu nad svojim vozilom i tako prešao u suprotnu traku, kojom je pažljivo (svega 30 kilometara na sat) vozio postradali. Međutim, vinovnik udesa je osuđen na svega godinu dana zatvora tj. data mu je minimalna kazna usled olakšavajućih okolnosti da „ranije nije osuđivan, da je porodičan i čovek u poznoj životnoj dobi“! Gle čuda, uz to, radi se i o lokalnom moćniku; o čoveku koji je ranije bio predsednik Skupštine opštine Čajetina (a u tom gradiću suđenje je i održano).

Da je stradao neki manje poznat pripadnik našeg „Trećeg staleža“, o svemu što se desilo verovatno ne bi ni znali. Ovako, bar smo čuli. No, sistem se zbog toga nije ustezao da postupi u skladu feudalnim normama na osnovu kojih i funkcioniše. Kod nas ni danas, kao u Francuskoj pre 1789. godine, nije bitno da li je podanik ugledan ili obrazovan. Možda je to i sreća u nesreći. Bar smo mi, koji nismo deo tzv. elite moći, međusobno ravnopravni.

Što se tiče te tzv. elite moći, ona ima više slojeva. Prvo, tu su ljudi od značaja unutar upravno-političkih struktura (birokratije, sudstva, policije, političkih partija). Drugi sloj čine oni koji su finansijski i na druge načine povezani sa prvima („kupci“ usluga koje neformalno pružaju ili njihovi ljudi od poverenja preko kojih obavljaju razne posliće). Treći sloj čine oni pripadnici državnog mehanizma koji su pravim moćnicima potrebni da bi sami mogli da mešetare, odnosno održe koruptivni sistem. Oni od sistema i nemaju veliku korist, mada imaju izvestan prostor da se na svom nivou neformalno snalaze (ako su za to voljni i sposobni). I iluziju da su pripadnici bratstva moći, jer su u ponečemu povlašćeni u odnosu na „Treći stalež“.

Tako pripadnici policije koji su ne tako davno usmrtili demonstranta Ranka Panića nisu ozbiljno kažnjeni. Dok je Uroš Mišić, koji je naneo lakše telesne povrede pripadniku žandarmerije, drakonski kažnjen (a niko nije uzeo u obzir kao olakšavajuće okolnosti to što ni on nije bio osuđivan, niti da je u ranoj životnoj dobi). Tek da se održi uverenje o „specijalnom statusu“ i najmanje važnih pripadnika poslednjeg ešelona mreže moći, kako ne bi bio poljuljan ni položaj onih na vrhu. Odnosno, tek da se mi ostali, šta god po struci i obrazovanju bili, podsetimo koje nam mesto pripada u ovom društvu! A to je, ako kojim slučajem još živite u iluzijama, mesto krave muzare i obespravljenih kmetova!

Vlasti se smenjuju, a sve ostaje po starom. Niko iz prethodne garniture suštinski ne odgovara, šta god učinio, ako se nije lično zamerio novim vlastodršcima. Oni, uz to, redovno štede i one iz redova njihovih transmisionih mehanizama (a pre svega policije i „Udbe“), koji se ogreše o zakon. Jer, ako princip nekažnjivosti bude narušen, neće više obavljati prljave poslove ni za račun vlasti. Vrana vrani oči ne vadi! A na nama je da urlamo kada uočimo nepravdu, da se bunimo, a ne da ćutimo i trpimo, sažaljevajući sopstvenu sudbinu. I Bastilja je pala, ma koliko nekada delovala zastrašujuće. Pa valjda će i naša Srbija jednom postati normalna država, u kojoj će, makar relativno, svi biti jednaki pred zakonom! Kao prilog tome, ali i iz pijeteta prema oduzetom ljudskom životu, tražimo pravdu za Milenka!