Prava ljubav, apstraktni Romi

Poslednjih dana neprestano se govorilo o diskriminaciji nad Romima. Mada je konkretan povod bilo njihovo prinudno iseljavanje iz divljeg naselja na Novom Beogradu, uzroci problema mnogo su fundamentalniji. Takođe, danas je svetski dan Roma i povodom njega se održavaju skupovi, otvaraju izložbe romske umetnosti, donose strategije, organizuju defilei, koncerti.

Sve ti planovi i strategije zvuče obećavajuće, ali teško da imaju ikakvog efekta na poboljšavanje situacije u kojoj se Romi nalaze. Naročito je problematična ideja da se protiv predrasuda o Romima može boriti merama kao što su zabrana govora mržnje ili razvijanje empatije prema manjinskim grupama. Izbacivanje iz upotrebe određenih termina koji imaju negativne konotacije, poput "Ciganin" "peder" i sl. i njihova zamena politički korektnim i "značenjski nevinim" terminima kao što su "Rom" i "homoseksualac" ni na koji način ne može da zameni i "zaprljane" stavove ljudi. Novi termini vrlo brzo upadnu u tzv. "eufemistički mlin" što znači da poprimaju značenja starih, a začarani krug može jedino prekinuti stvarna promena u stavovima ljudi. Ovo se može uočiti i posmatrajući promene u slengu – sve češće se mogu čuti fraze kao što su: "Koji si ti Rom" ili "Kakav si homoseksualac". Naravno, jezik se može stalno dezinfikovati i novi termini mogu se opet izbaciti iz upotrebe kada se previše zaprljaju negativnim značenjima, ali to nije ništa drugo do guranje problema pod tepih.

I briga o izboru pravih reči, i preterana opterećenost pravilnim načinom ophođenja prema pripadnicima manjina, unose dodatnu nesigurnost u odnose među ljudima. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju da što se više u medijima govori o diskriminaciji Roma, to su odnosi na "terenu" sve gori. Opterećeni zebnjom da ne budu slučajno svrstani u diskriminatore, ljudi bukvalno beže od situacija u kojima postoji mogućnost kontakta sa pripadnicima romske nacionalnosti. Posmatranje svakodnevnih situacija u kojima dolazi do susreta – na primer na dečjem igralištu, pruža uvid u apsurdnost tog napadnog ignorisanja razlika, kao i u nivo nesigurnosti u pogledu pravilnog postupanja. Kada se na igralištu pojave romska deca bez nadzora odraslih koja, kao što je i za očekivati od svakog deteta kome niko ne brani da radi šta hoće, počnu da smetaju drugoj deci, uzimaju bez pitanja tuđe igračke i slično, onda se "beli" roditelji uz značajno međusobno signaliziranje očima i u mrtvoj tišini pokupe i sa decom se diskretno udalje sa igrališta. Dakle, umesto da reaguju normalno i prema merilima svoje društvene grupe te izgrde dete koje se ponaša neprimereno, što je i jedini zaista produktivan način da dođe do uključivanja tog deteta u zajednicu, oni se ne usuđuju da kažu bilo šta što bi moglo da zvuči negativno ili uvredljivo i radije biraju da se sami povuku i "prepuste teritoriju".

To, očigledno, ne vodi poboljšanju odnosa prema Romima, već međusobnoj izolaciji. Kako istraživanja pokazuju, naglašena empatija može čak da pojača negativne stavove prema manjinama. Empatija, kao način "osvešćenog" pristupa problemima manjina, izaziva pozitivan stav kada je usmerena na neku manjinsku grupu u apstrakciji, ali negativan kada se srećemo sa konkretnim predstavnicima te manjinske grupe. U tim direktnim susretima, toliko smo opterećeni razmišljanjem o tome šta bi ta osoba mogla da misli o nama kao o pripadnicima grupe koja je diskriminiše, da ta, toliko priželjkivana empatija, zapravo u nama izaziva negativne emocije.1

Zbog toga je i najlakše i najlepše organizovati izložbe i diviti se nečijoj umetnosti ili uživati u njegovoj muzici, voleći pritom sve apstraktne Rome ovoga sveta. A najteže je posmatrati nekog ko se očigledno razlikuje kao jednakog, i ocenjivati ga istim merilima kojima ocenjujemo i sebe.