Pošto 1.000 evra?

Da li je bolje 800 evra u ruci, ili 1.000 evra na grani, pitaju se ovih dana mnogi građani Srbije.

"Hiljadarku" koja ih mami sa grane odavno im je ponudio Mlađan Dinkić. Odavno je trebalo i da je dobiju. Ali, ta se grana, za sada, saginjati neće. Uporno ostaje izvan domašaja četiri miliona državljana Srbije, koliko ih je podnelo zahtev za dobijanje akcija javnih preduzeća. Pošto je Dinkićevu ponudu javnost mahom doživela kao obećanje (predizborno?), mnogi veruju da bi ludi već mogli da počnu sa radovanjem...

Dvesta evra manje od Dinkića Srbima nude pojedine brokerske kuće. Dakle, firme specijalizovane za trgovinu akcijama. Kako piše "Politika"[1], izvesne brokerske kuće nude nestrpljivim građanima da otkupe njihove pakete akcija, po ceni od 800 evra. Profit jeste nešto manji od obećanog, ali barem je hitan.

I tako dolazimo do izbora opisanog u prvoj rečenici ovog teksta. Koji, ruku na srce, ni u kom slučaju nije prvi, najteži, najskuplji ili najdramatičniji koji se pojavio pred Srbima. Štaviše, u istoriji dilema koje su građani Srbije bili prinuđeni da rešavaju na prelazu između dva veka, ova sa akcijama ostaće ubeležena kao jedna od jednostavnijih. Jedna od onih u kojoj, u krajnjoj liniji, zvanično ne možete da izgubite, već samo manje ili više da dobijete: ili ćete zgrabiti 800 evra u ruci, ili ćete sačekati 1.000 evra sa grane.

Ali, upravo u tome "ili-ili" i jeste problem. Ono što dilemi oko akcija daje nesvakidašnju specifičnu težinu jeste to što je isključiva. Jer, ovde ne mogu da se primene tradicionalni recepti tipa "i Kosovo i Evropa". I Vašington i Moskva. I četnici i partizani. I zakon i amandmani. Ne, ovde morate da donesete odluku koja isključuje jednu od dve mogućnosti. Ne možete uzeti i 800 evra od brokerske kuće i 1.000 evra od države. Morate da izaberete.

Kako će narod, navikao da izbegava definitivna opredeljenja, izabrati sada kada je primoran da bira, biće zanimljivo pratiti. Pretpostavljam da će se mnogi odlučiti za sigurniju i bržu varijantu, vrednu 800 evra. Ono što je još interesantnije, jeste ponašanje države. Koja je, u ovom trenutku, vlasnik spornih akcija. Kojima, u ovom trenutku, trguje neko drugi – brokerske kuće.

Država za sada ćuti. Niko se od zvaničnika nije obratio građanima i posavetovao ih šta da rade kada im stigne ponuda brokerske kuće. A ćutanje skoro uvek znači odobravanje.

U ovom slučaju, odobravanje bi moralo da snosi i zakonsku odgovornost. Iako se moje poznavanje berze i trgovine akcijama, odnosno pravnih okvira ove delatnosti, svodi na povremeno gledanje "Vol strita" Olivera Stouna, ovde sve navodi na postojanje nelegalnih aktivnosti. Brokerske kuće "na slepo" otkupljuju akcije građana?! Za samo 200 evra potencijalne zarade?! U Srbiji?! Ma, hajdete, molim vas!

Brokerske kuće u ovom trenutku znaju nešto što ne zna ostatak države! A što pogotovo ne zna onih četiri miliona građana koji su podneli zahtev za besplatne akcije.

To što brokerske kuće znaju, može da bude da će akcije javnih preduzeća u doglednoj budućnosti vredeti znatno više od obećanih 1.000 evra. U tom slučaju, brokerske kuće će, na osnovu informacije koja nije bila dostupna građanima, iskoristiti krajnje razumljivu nestrpljivost tih građana i prevariti ih za ozbiljne pare.

Ili, što je još verovatnije, brokerske kuće znaju da od obećanih 1.000 evra po glavi stanovnika nema ništa. A kakav bi onda bio interes brokerskih kuća da za 800 evra otkupljuju ono što ne vredi nimalo? Pa, nikakav, ne bi imali interesa. Ali, zato bi državi odgovaralo da neko otkupljuje njeno obećanje! Državi bi, u tom slučaju, od presudnog interesa bilo da neko, ko navodno nema veze sa njom a u stvari joj odrađuje "prljave poslove", sa 200 evra uštede kupuje socijalni mir, u trenutku kada je on u opasnosti.

I jedan i drugi scenario možda u ovom času izgledaju kao naučna fantastika. Ali, ako mene pitate, jedina naučna fantastika je mogućnost da je nekoliko brokerskih kuća u Srbiji, na osnovu svima poznatih informacija, rešilo da uz malo rizika napravi dobar posao.