Poruke jedne smrti

Zbog toga je na platou ispred crkve bilo tridesetak momaka i devojaka iz "1389" i "Obraza", zbog njega smo tamo bili i mi, a zbog svih nas je tamo bio  i određeni broj osoba u civilu, ali na dužnosti.

U crkvi je sveštenik održao pomen. Sa ikonostasa su nas gledali mučenici koje je u njihovo vreme neki tadašnji režim poslao u smrt. Osećao sam da nas sa njima gleda i onaj zbog koga smo svi tu i došli.

Po završetku pomena krenuli smo Takovskom ka stanici MUP Stari grad. Na čelu kolone je bio transparent na kome je pisalo "Bože oprosti im jer ne znaju šta rade". Mi koji nismo oprostili, niti zaboravili, koračali smo iza. Do mene je, mladalački žustro, hodala bakica od "metar i žilet". Procenio sam da ima preko sedamdeset godina.

Ispred policijske stanice smo se zaustavili. Kordon gleda nas, mi gledamo njih. Razmišljam šta razmišljaju. Miša iz "1389" predaje pismo u kome od vlasti u Srbiji (pogrešan izraz bi bio - srpskih vlasti), traži da se otkriju Rankove ubice. Pismo za koje svi prisutni znamo da nećemo dobiti odgovor, što je sasvim jasan odgovor.

Produžili smo do mesta gde je Ranko ubijen. Pas koji je dotle mirno dremao na asfaltu pored klupe, počeo je da laje na nas. Ima žuto krzno.

Palimo sveće i odajemo poštu Ranku Paniću. Njegova majka kojoj su isplakane i neisplakane suze uklesale bol i patnju na licu, ponovo ih roni.

Razumeli smo poruku koju su nam uputili naredbodavci i izvršioci Rankovog ubistva – da se više ne okupljamo, jer će nam se desiti isto što i njemu. Oni nisu razumeli našu poruku, jer smo se ipak okupili.

Razišli smo se. Do sledeće neprilike.