Pogled justicije

„Urošu Mišiću ponovo deset godina, advokat Borović najavljuje žalbu pošto proveri da li je na presudu uticao neko iz izvršne vlasti...“

Navijač beogradskog Fudbalskog kluba „Crvena zvezda“ Uroš Mišić juče je osuđen na istu kaznu u ponovljenom postupku koji je vodilo veće Višeg suda u Beogradu kojem je predsedavao isti sudija koji ga je dve godine ranije osudio na deset godina zatvora zbog pokušaja ubistva žandarma.

Ovaj slučaj već skoro tri godine izaziva kontroverze i polemike u javnosti, uglavnom na temu da li kazna primerena delu, odnosno da li je Mišić preblago ili prestrogo kažnjen.

Retko ko se osvrće na sam način vođenja postupka. Čovek ne treba da bude pravnik da bi uočio neke detalje koji su nespojivi sa opšteprihvaćenim shvatanjem pravičnosti. Ovde ne mislim da pokrećem debatu o zakonitosti u postupanju nadležnog tužioca i predsednika veća Višeg suda. Namera mi je prosto da ukažem na nesrazmeru u izražavanju milosti i razumevanja prema jednoj vrsti prekršioca zakona, i potrebe pravne države da pokaže odlučnost i „snagu“ u odnosu na sve ostale, koji su najčešće anonimci koje pas nema zašta da ujede.

Pre više godina, u jednom beogradskom lokalu sedela je grupa ljudi koji su mirno ispijali svoja pića. Njihovom stolu prilazi alkoholisani poznanik koga svi poznaju i koji sa jednim od njih ima neraščišćene račune. Tačnije, jednog iz tog društvanceta optužuje da je ubio nekog njegovog prijatelja. U momentu dok su ga njegovi prijatelji vodili prema izlazu, dvojica „iznenađenih i uvređenih“, a posle će se ispostaviti i uplašenih, ustaju od stola, vade utoke i pucaju u verbalnog nasilnika, sa sedam metaka ga pogađaju u leđa i na taj način ga lišavaju života.

Održano je suđenje, ubice su osuđene na višegodišnje kazne, žalili su se i oni i Tužilaštvo... Ponovljen postupak, kazne umanjene, žali se Tužilaštvo, i tako nekoliko puta, dok sudiji Velimiru Lazoviću nije dosadila ta sprdnja sa justicijom, i on presudi tako što je oslobodio okrivljene. Sa obrazloženjem da su se oni toliko uplašili pretnji oštećenog da su njegovom krivicom dovedeni u stanje suženja svesti, pa su jedino rešenje za sebe videli u tome da mu sedam puta pucaju u leđa.

Slučaj je dobro poznat pa nema smisla da navodeći imena učesnika sebe i redakciju izlažem sudskom progonu po zakonu o informisanju. Jedino bih se zapitao: ima li sa presudom veze to što je prvooptuženi bio dobrostojeći „biznismen“, doduše kontroverzni, a oštećeni lice „poznato policiji“?

Znači li to da i ja, koji nemam izvod iz kaznene evidencije, ako mi se desi da sa sedam metaka ubijem nekoga ko je „poznat policiji“, mogu da se nadam razumevanju i milosti suda?

A dao bih im i časnu reč da se to neće ponoviti...

Uroš Mišić je učesnik tuče na severnoj tribini stadiona „Crvene zvezde“. U tuči je učestvovao sa onim šta je imao u rukama, a to je slučajno bila upaljena navijačka baklja. Nebojša Trajković je u istoj tuči učestvovao sa onim što je on imao u ruci, a to je pištolj „cz-99“ koji mu je kupila i na revers dala država Srbija. Neki kažu da je Trajković među navijačima bio na tajnom zadatku. Neki drugi kažu da se pošto je od navijača „provaljen“, legitimisao tako što je iza pojasa izvadio pištolj. Svako ko ide na utakmicu nosi svoje rekvizite – navijači zastave, šalove, petarde i baklje, a policajci štitove, šlemove, pendreke i pištolje.

Odgovornost jednih i drugih nije i ne sme da bude podjednaka.

Policajci su navodno visoko profesionalna, obučena i opremljena službena lica koja mi građani iz državnog budžeta plaćamo da Mišića i njemu slične spreče da na stadione unose svoj „alat“, onaj koji sam naveo nešto ranije.

Svedoci smo svakodnevno da navijači i dalje to čine. Ko je za to odgovoran?

Ko je taj što prima platu da meni i ostalima obezbedi da za plaćenu ulaznicu na miru pratimo utakmicu, a ne radi svoj posao?

Zbog čega tokom suđenja Mišiću nije postavljeno pitanje odgovornosti starešine koji je komandovao jedinicom Žandarmerije, jer on je direktno odgovoran što se baklja uopšte našla na tribini!

Da je Mišić pravovremeno sprečen da baklju unese na Marakanu, ne bi imao čime da povredi Trajkovića. Dakle, Mišić je nesporno kriv za nešto. Siguran sam da nije za „ubistvo u pokušaju sa umišljajem“ kao što to kaže sudija Lazović, ali njegova krivica je ovde periferna. Potpuno je svejedno da li će sledećih deset godina provesti u Valjevu ili se ludačiti po stadionima. On i njemu slični su žrtve tranzicije od kojih su svi digli ruke, od kojih niko ništa ne očekuje, i kojima niko ništa ne nudi. Jedinu korist od njih ima Brankica Stanković.

Mene zanima ko su ljudi koji brinu o našoj bezbednosti?

Kada neki bolid osnuje grupu na Fejsbuku i piše gadosti o predsedniku Srbije, odmah se jave „eksperti za bezbednost“ koji kažu da nije normalno da se predsednik vozi u sedam godina starom kršu, i da je neophodno da se naruči novo oklopljeno vozilo.

Ako je to rešenje, da li možemo očekivati, pošto smo pred zakonom svi jednaki, da i mi ostali koji se plašimo za svoju bezbednost dobijemo po jednu „blindu“ od države?

Ili je ipak reč o tome da vlast hoće da postavi stvari na svoje mesto? Svako u svom gradu zna ko ne plaća kazne za saobraćajne prekršaje, kome pravosnažne presude ne stižu na izvršenje, itd. Što je najgore, “stanje nacije“ je takvo da se to podrazumeva.

Jer justicija nije slepa, već viri kroz povez.