Paradoks Francuske – politički uticajna, ekonomski sve slabija

Dok se u spoljnoj politici Francuska, pre svega preko liderske poze predsednika Makrona, pojavljuje kao znatno značajniji faktor od Nemačke, dotle na ekonomskom planu Francuska upada u sve veće probleme. Spoljna politika Francuske se ocrtava jačim suprotstavljanjima SAD/Trampu na jednoj strani i otvorenijoj politici saradnje sa Rusijom i Kinom na drugoj, nego što to čini Merkelova.

Suštinski i Nemci rade isto, samo manje o tome pričaju. Setite se potkazivanja novog predsednika Ukrajine, u kome ukazuje Trampu da ni Francuiska ni Nemačka suštinski ne sprovode sankcije Rusiji.

I unutar EU, Makron deli lekcije šta i kako treba dalje. E tu već ozbiljno diže pritisak svim upućenijima u Nemačkoj u to kakvo je stanje same privredne strukture Francuske, zato što je ono najveći problem evrozone i EU, pa svakako Makronu ne priliči da deli lekcije stojeći uzdignuto na pramcu ozbiljno nakrivljenog Titanika. O tome govorim u ovom tekstu.

U poslednjih pet godina (svi podaci - EUROSTAT) u EU samo Francuska nije ništa uradila na smanjenju svog ukupnog privatnog i državnog duga. Svi ostali su smanjili, bilo privatni bilo državni dug, tako da je on ukupno 2018. godine manji nego što je bio pet godina ranije.

Ako uzmemo Nemačku kao merilo, a to bi za Francusku moralo da bude jedino relevantno poređenje, onda je Nemačka u periodu 2013-2018. svoj privatni dug blago smanjila za 1% BDP i sada iznos oko 102% u odnosu na BDP, dok je državni dug bitno smanjen za oko 17% i iznos 60,9% BDP (u 2019. je došlo do daljeg smanjenja, ali to nije bitno za ovo razmtranje). 

Istovremeno je Francuska povećala svoje i privatno i državno zaduženje. I to značajno povećala. Privatno za oko 15% BDP, tako da ono sada iznosi 148% u odnosu na BDP, a državni za oko 12% i sada je na 98,5%.

U istim uslovima posle izbijanja krize 2008. godine, u istom monetarnom sistemu (evro koji je namerno oslabljen u tom periodu i mere Evropske centralne banke koje se primenjuju i na Francusku i na Nemačku, a koje suštinski čine novac besplatnim i uz ogromne finsnasijske inekcije iz primarne emisije), u istom političkom odnosu prema Rusiji nakon državnog udara u Kijevu, sa zajedničkom trgovinskom i spoljnom politikom itd, Nemačka je smanjila ukupan dug za oko 18%, a Francuska ga je povećala za skoro 30%.

Podatak koji pokazuje svu dubinu problema jeste procenat nezaposlenosti. Nemačka je uz mere štednje uspela da smanji nezaposlenost na nešto preko 3% ( oko 2,5% je procenat zapravo pune zaposlenosti, zato što uvek neko gubi posao i traži novi), dok je u Frncuskoj on izuzetno visok i, što je još gore, nepromenjen u odnosu na 2013. Godinu, i iznosi 9,4% (u 2013. je iznosio 9,5%).

Francuska je za pet godina prosto potrošila preko 700 milijardi evra nezarađenog novca, a da istovremeno nije pokrenula proizvodnju koja bi zaposlila ljude i smanjila nezaposlenost. Kakav je to privredni sistem koji proguta iznos koji je veći od godišnjeg vojnog budžeta SAD! Ili, drugo poređenje, tih 30% novog duga u Francuskoj za samo pet godina, veće je od zbira ukupnog javnog duga Grčke, Portugala, Hrvatske, Srbije, Bugarske i Rujmunije - u državama u kojima živi približno isti broj stanovnika kao i u Francuskoj. Ukupnog javnog duga!

Kada se tome doda da zaposleni u Nemačkoj rade 7 godina duže nego u Francuskoj, što znači da je u Francuskoj ranim penzionisanjem oslobođeno radnih mesta za 7 generacija, onda vidimo da bi metodolški ispravno bilo da se konstatuje da je nezaposlenost u Francuskoj, ne skoro tri puta veća nego u Nemačkoj kako to proizlazi iz neposrednog poređenja brojki, nego skoro deset puta veća.

Francuska ima ogromnih strukturnih problema, pre svega u neodrživom penzionom sistemu i pogrešnom poreskom sistemu koji ne vrši pravilnu raspodelu bogatstva, koji prete da eksplodiraju, a koje niko suštinski ne rešava.

Na pragu nove recesije, sa ovako uvećanim problemima, bez ikakavih sredstava monetarne politike koja bi se mogla koristiti kao nakon 2008.godine (sve to zahteva pojašnjenja koja bi znatno proširili obim ovog teksta, pa sada to ostvljam kao golu tvrdnju), Francuska je razlog zašto stvarno uspostavljanje vođstva „osovine“ Nemačka-Francuska nije moguće. Ti sistemi se međusobno razlikuju do mere da zajednička politika nije moguća na dobrobit oba društva. A onda je samo pitanje trenutka kada će i tvrdoglava politika „daljeg razvoja EU“ doživeti svoj jasan i nepovratan poraz. Ono društvo koje trpi će naći svoj politički izraz i reći će svoje sudbonosno „ne“. A moguće je da to urade i jednovremeno. 

Kada na sve što je rečeno dodamo političke turbulencije u Francuskoj, nestabilne odnose unutar EU, nestabilne odnose unutar tradicionalnog savezništva G 7, nestabilne odnse u odnosu na previranja u celom svetu, vidi se da Francuska sa Makronovom politkom nema tačku oslonca sa koje bi bila ubedljiva u svojim savetima drugima.

Za nas je zanimljivo da se uopšte ne raspravlja o stvarnom položaju Francuske, što je od najveće važnosti za opstanak same evrozone i EU. Kakao možemo da tvrdimo da smo se opredelili za EU, a da ne razmatramo šta se unutar EU, ili makar u najvažnijim državama EU događa. Šta se stvarno događa, ne šta oni o sebi govore kao samoreklamerstvo.

I kada to kažem, ne mislim samo na vlast, ili opoziciju. Te rasprave nema na mnogo širem planu. I tu odgovornost leži pre svega na akademskoj zajednici.