Parada bola

U pitanju je druga po redu „Parada patnje“, koju održavaju ljubitelji hard core sado-mazohizma. Jer, ako homoseksualci javno demonstriraju svoje seksualne sklonosti, što i ljubitelji svog ili tuđeg bola ne bi prikazali svoje veštine, sprave za mučenje, i sposobnost ljudskog tela da izdrži svakojake patnje.

Uostalom, našli bi se neki glumci, kao što je ovih dana bio slučaj sa Draganom Bjelogrlićem i Mirjanom Karanović, koji bi se potrudili da ceo hepening neupućenim masama prikažu u ružičastom svetlu. A ne da se neki zatucani roditelji bune što noćne more ne daju mira njihovoj deci, samo zato što su se slučajno zatekla na skveru gde je neka teta besomučno urlala dok su je polivali vrelim uljem i rastezali na nekakvoj inkvizicionoj spravi. Deca na vreme treba da shvate, ne samo da je normalno sve u čemu ljudi uživaju, već i da je nenormalno da se protive onome čega bi se njihovi roditelji, uglavnom, gnušali.

Dužna su da utuve u glave da je retrogradno da zahtevaju da svako uživa u onome što drastično odudara od ukusa većine, u miru doma svoga ili na mestu gde se okupljaju ljudi sličnih sklonosti. Nastupila je epoha neograničenog hedonizma. Kome prija neka dekadentna krajnost, taj je napredan i sa društvenog stanovišta blagosloven. Ko je zaostao nek se pokrije ušima i ćuti, dok se društvo trudi da i njegovu decu izvede na pravi put.

Možda će brzo doći vreme da i ljubitelji koza i jaraca javno pokažu šta (i koga) vole. Da i oni sa svojim dragim seksualnim partnerima i partnerkama, ponosno prodefiluju gradom, dok sa njima šetaju predsednik republike i vlade, ministri i ambasadori nama prijateljskih zemalja, koje su nas bombardovale 1999. godine. Da ponosno pokažu rogove i vunu svojih ljubimaca, dok se druže sa onima koji žele da Srbi temeljno usvoje evroatlantske vrednosti;  da prihvate da su vazelin i bič iz seks šopa, jednako važni kao slavski kolač i kandilo!

Ako vam deluje da preterujem, setite se reči Oskara Vajlda: „Da istinu spoznamo moramo je preterano videti“. Tradicionalne porodične vrednosti – do kojih je, bez obzira na izvesnu dozu dekadencije koju smo do sada primili – većini nas stalo, ulaze u razdoblje kada će se raditi na njihovom potpunom razaranju. Očito je da su evroatlantski centri moći, i njihove ovdašnje ekspoziture, pod firmom borbe za toleranciju i tzv. evropeizaciju Srbije, pokrenule kampanju homoseksualizacije naše zemlje. Ona se nadovezuje na već decenijski, nažalost u mnogome uspešan, proces depatriotizacije našeg naroda, i bagatelisanja nacionalne kulture. Znaju pomenuti moćnici da se najlakše vlada atomizovanim ljudima, pohotnim egoistima i potrošačkim manijacima, kojima nije stalno ni do najbližih, ni do rodne grude.

Obrada svesti mnogih od nas toliko je daleko otišla da je u sadašnjem trenutku neophodno izvesno preterivanje kako bi očistili paučinu ispred očiju, i uvideli realnost. Uostalom, ako to ne uradimo, ono što je plod imaginacije danas, za koju godinu možda će postati odraz naše stvarnosti.

U tom svetlu, iako to nekima od nas nije po volji, trebalo bi možda gledati i na nešto snažnije izražavanje nezadovoljstva povodom tzv. parade ponosa od strane pripadnika nekoliko izrazito nacionalnih organizacija. Suviše smo nisko pali, suviše toga su neprijatelji morala i tradicije već postigli, da bismo imali osnova da se nadamo uspehu ako budemo samo gunđali u kafani ili recitovali protestne pesme u nekom beogradskom parku.