Otvoreno o komentarima na sajtu NSPM

Koliko se da naslutiti iz potrebe da uredništvo takoreći prvom rečenicom na sajtu interveniše u vezi sa politikom objavljivanja komentara, reklo bi se da je stvar s tim vruća. Nekoliko mojih poznanika i prijatelja vajkalo se jer im komentari nisu objavljeni, ali su istovremeno priznali da su možda malo, ili malo više, preterali u opisivanju stanja...

Elem, pre izvesnog vremena pročitao sam i jedan komentar, čini mi se na tekst Obrada Kesića, u kojem je autor komentara zatražio da se komentari ukinu jer oni, parafraziram, „kvare utisak nakon pročitanog teksta“. Potpuno bih se složio sa ovim, mada priznajem i ne čitam komentare da l` zbog refleksa tj. iskustva sa drugim sajtovima, da l` zbog činjenice da se komentari takoreći po pravilu bave ne baš bitnim stvarima, neretko potpuno van teme, a prečesto komentatori nisu autora ni razumeli...

Zato, iako rizikujem da se svi oni koji sa uživanjem pišu komentare obruše na ovaj moj stav, apelujem na uredništvo NSPM da komentare ukine. Tačno je da je većina informativnih elektronskih glasila otvorila mogućnost da se čitalaštvo oglasi pišući komentare, ali obrazloženja što to čine veoma su bleda. Ne uzimajući u obzir strane medije, može se reći da velika većina komentara, „potpomognuta“ redakturom moderatora, omogućava stvaranje slike, sredstava, instrumenta za neku dalju manipulaciju. Što javnim mnjenjem, što političarima, što finansijerima, itd. Izvesno je, međutim, jedino to da komentari mogu, ali po pravilu ne preslikavaju raspoloženje javnosti, jer ogroman deo čitalaštva komentare ne piše, dobar deo i ne čita, a sasvim sigurno da većini onih koji ih čitaju, komentari ne menjaju stav. Sigurno je i to da se komentatori javljaju i zbog nekakve polemike sa drugim komentatorima, kao i da za račun nekih političkih centara njima drže stranu.

Sve u svemu, lično ne vidim ni jedan jedini racionalni razlog ili pretpostavku omogućavanja komentarisanja tekstova u formi kako se to radi na sajtovima „B-92“, „Politika“, sada i „NSPM“, i doduše, moru drugih. Postoji jedna forma koja se zove „blog“ i ona je koncipirana tako da omogući interaktivni pristup i autora i komentatora, svih onih koji hoće u tome da učestvuju. Međutim, mišljenja sam da se treba strikno držati forme i da ne treba od svega praviti blog, ne treba baš da svi postanemo blogeri, a još manje anonimni.

S druge strane, pristalica sam debata, polemika, ne po svaku cenu razume se, ali verovatno je da kritičke misli i reagovanja nikada ne može biti previše. Uvek se može pronaći prava mera za iznošenje argumentacije s pokrićem, a protiv nečije, ranije iznesene argumentacije. Zato predlažem, u demokratskom duhu, da sami autori odlučuju o tome da li žele ili ne da im komentari budu komentarisani. Pri tom, zadržavam pravo na svoj sud o tome da je ostvarivanje mogućnosti pisanja komentara na sajtu najblaže rečeno suvišno.