Otanisanje oko novog ruskog predloga

Prilikom svoje posete Beogradu, ruski predsednik Medvedev nije ponudio ništa novo kada je govorio o “novom bezbednosnom aranžmanu” za Evropu. Tu zamisao je Medvedev izneo još 5. juna 2008. u Berlinu, pred oko 1000 nemačkih poslovnih ljudi i političara, kada je, u svojstvu premijera Rusije, predložio “sveopšti evropski samit”, i ponovo, opširnije, prilikom zvanične posete Finskoj, 20. aprila ove godine, u govoru studentima Univerziteta u Helsinkiju.

Zašto u Helsinkiju? Upravo zbog činjenice da će 2010. biti obeležena 35-godišnjica potpisivanja Helsinškog završnog akta, koji je služio kao glavna osnova za mir u Evropi (nažalost, samo) do kraja Hladnog rata. Ruska ideja je da 2010. godina bude, ako ne godina potpisivanja, onda bar godina početka ozbiljnog rada na onome što Rusi nazivaju “Helsinki-plus”, bezbednosnom aranžmanu čvrsto zasnovanom na Helsinškim načelima, a koji bi uzeo u obzir (više ne tako) novonastalu situaciju nestanka podele na dva suprotstavljena ideološka bloka na prostoru “od Vankuvera do Vladivostoka”. To je, inače, prostor na koji ruska strana misli kada govori o novom bezbednosnom aranžmanu, tako da nema mesta kritikama da je to samo vešt manevar kojim bi se Amerika istisnula iz Evrope („Uveren sam da je atlanticizam, kao jedina osnova za bezbednost, iscrpljen. Sada moramo raspravljati o jedinstvenom evro-atlantskom prostoru od Vankuvera do Vladivostoka. Sam život nam diktira takvu osnovu za delovanje,“ kako je Medvedev naglasio u Berlinu).

Predloženi bezbednosni aranžman treba da uključi sve države na pomenutom prostoru –bez izuzetka. U tom smislu, Rusi smatraju da je OEBS, koji je pre nekog vremena mogao da posluži kao univerzalna platforma, sada već pomalo prevaziđen, zaglibljen u parcijalna, periferna pitanja i birokratske sukobe.

Zašta se Rusi konkretno zalažu u globalu? Medvedev je to u Helsinkiju sažeo kao “jačanje vrednosti koje su temeljne za sve nas koji živimo u Evropi, naime: privrženost međunarodnom pravu, nekorišćenje sile, poštovanje suvereniteta, posvećenost miroljubivim metodama rešavanja sukoba i načelima kontrole naoružanja”. A “rešenja se mogu razvijati kroz višestranu saradnju između Ruske Federacije, Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država”. Drugim rečima, “Rusija poziva sve države i organizacije koje deluju na evropskom kontinentu na zajednički rad na pronalaženju koherentnih, savremenih i, što je najvažnije, efektnih pravila igre”. Predložen je “forum na najvišem nivou, samit svih evro-atlantskih država, međunarodnih organizacija – uključujući, naravno, Evropsku uniju, NATO, OEBS, OUKB (Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti), ZND – regionalnih organizacija i, naravno, svih zemalja koje pripadaju ovim organizacijama… gde bi mogli da identifikujemo najbolju platformu za dalje pregovore i da se dogovorimo oko agende”.

Dakle, Srbiji, uprkos tvrdnjama nekih domaćih Otanista (OTAN je alternativna, isto tako zvanična skraćenica za NATO, izvedena iz francuskog), nije ponuđeno ništa novo, ništa što već nije predstavljeno i na širim forumima, i u drugim zemljama, uključujući i EU zemlje poput Finske i Nemačke. Dakle, nije posredi “neki rusko-srpski bilateralni sporazum” (Zoran Dragišić, docent na Fakultetu za bezbednost, kome, pritom “nije jasno kako, pored vojne neutralnosti, možemo da potpisujemo takve sporazume”, i ako je očigledno da bi predloženi sporazum, koji bi potpisale sve države od Vladivostoka do Vankuvera, upravo predstavljao oličenje neutralnosti, tj. neblokovske posvećenosti kolektivnoj bezbednosti).

Zanimljivo je i to što predsednik Atlantskog saveta, Vladan Živulović, čak smatra da je ruski predlog “destabilizujući”, što takođe može da bude tačno – ali pitanje je za koga: za Evropu ili za mnogo uže shvaćeni “Evro-atlantik” kojeg trenutno zastupa NATO-OTAN?

Još zanimljivija su ponovna potezanja “zabrinutosti” kako će Srbija za koju godinu biti “ostrvo” okruženo zemljama-članicama NATO. Taj argument bi, zapravo, trebalo da bude još jedan povod za postavljanje izuzetno važnog pitanja: koje su prave namere NATO-OTAN-a? Jer, ako NATO-OTAN istinski “štiti zajedničke savezničke vrednosti demokratije, individualne slobode, vladavine prava i mirnog rešavanja sporova, promovišući te vrednosti širom evro-atlantskog prostora” (“Šta je NATO?” sa zvanične prezentacije ove organizacije), zašto bi bilo koja druga država trebalo da se oseća nesigurno okružena članicama takve jedne organizacije? I, konačno, zašto bi jedna takva organizacija bila protiv novog predloga o još široj kolektivnoj bezbednosti koji stiže iz Rusije?