„Oko za oko“, osim ako je srpsko

Kako se tvrdi, usled nedostatka dokaza, Vrhovni sud Kosova oslobodio je Albanca koji je u prvostepenom postupku bio osuđen na 40 godina zatvora, zbog napada na autobus pun Srba, zbog napada u kome je ubijeno jedanaestoro ljudi, a njih dvadeset i dvoje povređeno.

Možda je sud u tom slučaju postupio ispravno. Svako se smatra nevinim dok se ne dokaže suprotno, makar i da sve načelno ukazuje da je kriv. Međutim, problem je što su stotine i stotine ubistava i kidnapovanja Srba ostala nekažnjena. I da je UMNIK, odnosno od skora EULEKS administracija na Kosovu i Metohiji nesposobna, s obzirom na veliki broj neskriveno učinjenih zločina, do sada bi sigurno nemali broj počinilaca bio osuđen. No, to se nije desilo. Znači, očito se radi o sistematski vođenoj politici nekažnjavanja zločina nad pripadnicima srpskog naroda. Tim pre što znamo da dominantno evropska i američka uprava u našoj južnoj pokrajini nije neefikasna, samo kada hoće da deluje.

NATO je bio u savezu sa albanskim secesionistima tokom 1999. godine. Mirovni aranžman koji je usledio posle brutalnog bombardovanja Srbije, evroatlantski zastupnici albanskog separatizma, shvatili su kao naše prepuštanje južne pokrajine okupacionim snagama. Ako posmatramo suštinu stvari, takvo tumačenje verovatno i nije bez osnova. Međutim, zapanjujuće je da evroatlantski zagovornici ljudskih prava, „neprijateljsko“ civilno stanovništvo na okupiranim teritorijama nisu tretirali u skladu sa vrednostima za koje se zalažu. Štaviše, stiče se utisak, da su se prema njemu poneli gore od nacističke administracije u okupiranim zemljama tokom Drugog svetskog rata!

Vermaht je u njima pribegavao kolektivnoj odmazdi za ono što se dešavalo posle uspostavljanja okupacione uprave. Tako je u Srbiji u nekim periodima streljano i 100 nevinih talaca za svakog ubijenog nemačkog vojnika. Ipak, gotovo da niko nije streljan zbog onoga što se desilo pre potpisivanja kapitulacije. Niko nije pogubljen zbog pogibije nemačkih vojnika tokom Aprilskog rata ili zbog streljanja pripadnika nemačke manjine od strane jugoslovenskih vlasti, zbog dezertiranja iz naše vojske tokom prvih dana rata.

S druge strane, NATO okupacione snage dopustile su svojim albanskim saveznicima da iskale bes na nedužnim srpskim civilima, i zbog onoga što se desilo pre okupacije, ali i da realizuju plan etničkog čišćenja Kosova i Metohije. Pripadnici oružanih snaga, policije i administracije zemalja koje misle da imaju kredibilitet da drugima dele savete u vezi sa vladavinom prava, mirno su gledali dok su manjinski Srbi proganjani, na isti način kao civilno stanovništvo poražene strane, i to obično samo druge vere, u srednjem veku. Mada, i to poređenje verovatno nije sasvim odgovarajuće.

Posle pobede, srednjovekovni velikaši su samo nekoliko dana dozvoljavali svojoj vojsci da pljačka poražene i da na razne druge načine zadovoljava svoje strasti, a u nekim slučajevima i da „proslavi“ pobedu pokoljima. S druge strane, NATO uprava na Kosovu godinama je tolerisala ubijanje Srba, a sada zataškava zločine i amnestira krvnike. To što više naših sunarodnika nije stradalo (ili sada ne strada), samo je rezultat marketinške procene albanskih lidera, u okolnostima kada su pripremali donošenje secesionističkog akta, odnosno od kada nastoje da izdejstvuju nova priznanja kosovske kvazidržave i članstvo u međunarodnim institucijama.

Isti oni koji od nas očekuju da isporučimo Haškom tribunalu ili sami izvedemo pred sud maltene svakog našeg vojnika ili policajca koji je i mrko pogledao albanskog, bošnjačkog ili hrvatskog civila, prema nama dopuštaju da se postupa u skladu sa principima DŽingis-kana. A on je pre oko 800 godina rekao da je „najveće zadovoljstvo“, uz istrebljivanje poraženih protivnika, „otimanje njihovog bogatstva i uživanje u njihovim ženama i ćerkama“.

* * *

Koliko god da me zaboli kada čujem da su uhapšeni pripadnici srpske policije i vojske zbog ratnih zločina, razumem da ubijanje civila ili masakriranje zarobljenika ne sme da ostane nekažnjeno. Međutim, zločin je zločin, ko god da ga počini. Teško je održati u sebi plamen pravednosti, ako se on neprekidno gasi ledenom nepravdom koja se čini našem narodu. A po ko zna koji put uverili smo se da su masovne ubice Srba, po standardima evroatlantskih moćnika, pre kandidati za visoke državne funkcije nego za zatvor!

I nije time ugrožena samo pravda i čovečnost, već dugoročno i mir na brdovitom Balkanu. Oni koji su nas istrebljivali, time što su im zlodela oproštena, ohrabreni su da nastave da ih čine prvom zgodnom prilikom. A mi, time što su naši sunarodnici od strane domaćih i stranih sudova masovno procesuirani, manje smo prosvetljeni ili zastrašeni, a više rezignirani. Drakonske osude Srba, bili oni i krivi, u uslovima kada ne odgovaraju oni čije su ruke do lakata u srpskoj krvi, za većinu pripadnika našeg naroda ne da nisu primeri koji pokazuje da se zločin ne isplati, odnosno podstiču solidarnost sa žrtvama, već su nešto iritantno.

Znaju sve to i oni svetski moćnici koji stalno pričaju o bratstvu među narodima i o pravdi i ljudskim pravima, a sve to na Kosovu i u Haškom tribunalu neskriveno gaze. Zato pomislim da oni namerno stvaraju pogodno tle za to da se sa Balkana, ako u nekom trenutku procene da im je korisno, ponovo čuje „oluja“. „Oluja“ koja neće doneti sreću ni onim narodima koji se „grle i ljube“ sa evroatlantskim dušebrižnicima i pozdravljaju njihovu asimetričnu politiku. Mondijalističkoj eliti, koja za sada nalazi interes da se prema njima ponaša prijateljski, do njih je stalo taman koliko i do nas! A po tome što niko nije osuđen za pogrom 17. marta 2004. godine, za masakriranje dece u Goraždevcu ili bilo koji drugi masovni zločin, vidimo koliko im je stalo čak i do elementarnog prava na život Srba i Srpkinja.