Oficiri i džentlmeni u Varvarinu

Gunđaju Varvarinci što Miroslav Mišković, najpoznatiji srpski tajkun, nikada ništa nije uradio za njih. A očekivali su, pošto je rođen u ovom šumadijskom gradiću.

Zlobnici će da kažu da se najzad odužio zemljacima. Jer, u Varvarinu, kao i u još nekim srpskim mestima, ovih dana boravi delegacija Nacionalne garde Ohaja. Uz posredstvo američke ambasade u Beogradu. A poznato je, reći će isti zlobnici, da američka ambasada sve najpre dogovori sa Miškovićem, pa tek onda saopštava te odluke srpskim državnicima.

Neobavešteni su ti zlobnici... Jer, možda su stvari tako i funkcionisale prošle godine, kada je sastavljana Vlada Mirka Cvetkovića, ali sada se odnos snaga promenio. Ne samo zbog toga što je američki ambasador Kameron Manter poslat u Irak (u američkoj diplomatiji, to je ekvivalent ruskom frontu kojim nacisti u seriji "Alo, alo" prete jedni drugima). Mnogo više zbog toga što svetska ekonomska kriza, koja je, kao što znamo, zaobišla Srbiju – nije zaobišla Miškovića.

U relativno siromašnoj varošici poput Varvarina, kao uostalom i u čitavoj Srbiji, dobro dođe svaka investicija i svaka donacija, dinar, dolar ili marka (pardon, evro). Ali to još uvek ne znači da će Varvarinci biti zahvalni onom neznanom junaku kojem je palo na pamet da deset godina posle surovog ubistva njihovih deset nevinih sugrađana, koje je izvršila američka vojska, pozove u neku prijateljsko-bilateralno-humanu posetu 37 američkih vojnika.

Da ne bude zabune, Nacionalna garda Ohaja (NGO) jeste u sklopu oružanih snaga SAD. Kao rezervni sastav. Pod komandom Pentagona, učestvuje u ratovima koje Amerika vodi širom sveta – najčuvenije učešće NGO vezano je za "Pustinjsku oluju" 1991. godine (njihov doprinos napadu na Irak posebno je istaknut i na zvaničnom sajtu NGO). Mada se ne zovu Armija Sjedinjenih Država, oni jesu deo Armije Sjedinjenih Država.

Američki vojnici, pripadnici Nacionalne garde Ohaja, učestvovaće u obnovi nekoliko školskih, predškolskih i zdravstvenih ustanova u Varvarinu, Lapovu, Soko Banji i Prokuplju. Tako barem javlja beogradska štampa, koja objavljuje i saopštenje američke ambasade izdato tim povodom:

"Ovakav vid vojne saradnje značajan je jer se na konkretan način pomaže zajednicama uključenim u projekat, jačaju se bilateralni odnosi između dve vojske i razmenjuje se praktično iskustvo u oblasti civilno-vojne saradnje, u misijama pružanja odgovora na prirodne katastrofe, kao i u mirovnim operacijama", poručuju iz američke ambasade u Beogradu, po čijoj reakciji je takođe jasno da u Srbiju nisu stigli nekakvi zaludni amateri iz Ohaja, već pravi "oficiri i džentlmeni".

Dobro, nije to baš ni elita Ujka Sema, već samo rezervni sastav... Ipak, ponosnoj naciji bi i to "samo" trebalo da bude previše. Ponosna nacija skočila bi na noge zbog toga što joj po mestu velikog, nekažnjenog zločina vršljaju pripadnici istih onih trupa koje su i počinile taj zločin.

Zločin se odigrao 30. maja 1999. godine kada su dva NATO projektila ubila deset i teško ranila 17 ljudi. Sedamnaest civila! Sa dva projektila! Pazite, dva: najpre su gađali most, a onda su na isto mesto, samo nekoliko minuta kasnije, kada su ljudi dotrčali tamo kako bi pomogli ranjenima, poslali još jednu smrtonosnu raketu, koja je i pobila većinu žrtava!

A onda su, deset godina kasnije, na isto mesto poslali svoje vojnike da, sve onako u stroju, rame uz rame, u paradnim uniformama, špahlama stružu kreč i malter sa napuklih varvarinskih fasada.

Niti su se SAD u međuvremenu izvinile za pogibiju deset varvarinskih civila. Niti su organizovale komemoraciju varvarinskim žrtvama. Niti su sudile generalu koji je naredio da se na gradsku slavu, Dan Svete trojice, raketira neposredna blizina crkve u Varvarinu. I to dva puta.

Ništa od svega toga Vašington nije uradio. Samo je, zajedno sa 37 pripadnika Nacionalne garde Ohaja, navodno, poslao milion dolara humanitarne pomoći.

Neko je, u ime Srbije, procenio da je to dovoljna kompenzacija za deset ugašenih i još 17 osakaćenih života.

Ne verujem da je takvu procenu doneo gradonačelnik Varvarina Zoran Milenković, iako je kadar SPO-a, stranke koja se, uz Čedinu LDP, najglasnije zalaže za pristupanje Srbije NATO-u. Milenkovićeva 15-godišnja ćerka Sanja poginula je tog kobnog 30. maja 1999. godine...

Ne, odluku da američki vojnici – i to ovako, maltene polujavno – mogu da švrljaju po mestu na kojem je njihova vojska počinila težak zločin, doneo je neko iz Beograda. Vrlo verovatno neko od onih koji su se, posle posete DŽozefa Bajdena, hvalili time što Amerika ne zahteva od nas da priznamo Kosovo.