Odlazak okupatora

Irački general izjavio je u Bagdadu da iračka vojska neće sama moći da se nosi sa problemima bez pomoći američkih trupa uprkos najavi da će američke snage nastaviti da obučavaju pripadnike iračkih oružanih snaga kao i da obezbeđuje logističku podršku iračkim trupama sve do 2011. kada je planirano i povlačenje poslednjeg kontigenta od 50 000 vojnika. S druge strane, Zebari je izjavio kako iračka armija neće biti spremna da se nosi sa bezbednosnim rizicima sve do 2020. godine.

Da je povlačenje preuranjeno upozoravaju i britanske agencije među kojima i BBC koji navodi izjavu vojnog analitičara Nika Čajldsa koji je povodom ove izjave visokog vojnog oficira iračke vojske izjavio: “Da su SAD na neki način odlučne u nameri da se drže plana i kalendara za smanjenje broja svojih vojnika u Iraku – i da ta odlučnost potiče od političkih pritisaka u Vašingtonu.”[2] O kakvim se političkim pritiscima zapravo radi?

Naravno, reč je o tome da je Amerikancima dosta rata u Iraku kao i ogromnih ljudskih i materijalnih gubitaka koje odnosi ova razorena bliskoistočna zemlja. Osim toga, Amerika i u Avganistanu, u svom “međunarodnom pohodu protiv terorizma”, trpi ogromne gubitke tako da ne čudi odluka o “preuranjenom” povlačenju trupa iz Iraka. Pomenuti sekretar za odbranu potvrdio je istovremeno i smanjenje vojnog budžeta Sjedinjenih Država na koje su bez sumnje uticali ogromni troškovi pomenutih vojnih avantura u Iraku i Avganistanu.[3]

Kada govorimo o gubicima američke armije sajt “icasualties.org“ [4] dao je jedan od najpreglednijih statističkih prikaza gubitaka vojske SAD koji su zaista osetni. Kada je reč o finansijskim izdacima i ceni ratova na Bliskom istoku Njujork Tajms navodi da su “ratovi u Avganistanu i Iraku do sada Ameriku koštali čitavih bilion dolara, u poređenju sa četiri biliona dolara koliko je koštalo američko učešće u drugom svetskom ratu kada je Amerika mobilisala preko 16 miliona ljudi.” [5]

Da podsetimo Američke trupe su invaziju na Irak započele 20. marta 2003. god. uz podršku Velike Britanije i nekolicine zemalja. DŽordž Buš je 1. maja 2003. označio kraj glavnih operacija padom Baas-partije i svrgavanjem Sadama Huseina s vlasti.

Ostaje pitanje šta su Amerikanci postigli ovom, ničim opravdanom agresijom, koju je čak i holandska nezavisna komisija[6] proglasila nelegalnom. Svi znamo da je zvanični povod za agresiju bilo oružje za masovno uništenje koje se, navodno, nalazilo u posedu Sadama Huseina. Međutim, nakon što nijedan primerak ovog oružja nikada nije pronađen usledila su smešna opravdanja kako je cilj agresije zapravo bila "demokratizacija Iraka". Ali svi dobro znamo da američka demokratija ima svoju cenu. Na žalost, tu cenu svakodnevno, i to u krvi, plaćaju nedužni ljudi na ulicama Bagdada i drugih iračkih gradova. Ali, ni to nije sve. Najavljeno povlačenje američkih trupa ostaviće jedno destabilizovano i potpuno razoreno društvo u kome će se nasilje samo intenzivirati, s obzirom da Iračka armija, koju su stvorile i obučile oružane snage SAD-a, ni izdaleka nije spremna da se uhvati u koštac sa svakodnevnim terorističkim napadima koji odnose ogroman broj ljudskih života. Osim toga, i pripadnici te iste vojske i policije izloženi su čestim gerilskim napadima tako da je teško dati bilo kakvu prognozu koja se tiče budućnosti iračkog društva.

Ukratko, može se reći da su Amerikanci Iraku doneli samo pakao i da se sada iz istog panično povlače usled sopstvenih gubitaka i unutrašnjih problema, ostavljajući na cedilu “mladu iračku demokratiju“ koja je, navodno, uspostavljena namesto tiranije velikog diktatora.