O varvarstvu zapada, ili, Kraljica Herca u zemlji finansijskih čuda

Ono što je Zapad dugo vremena činilo „najboljom od svih imperija“ i što je sve do nedavno davalo njegovim predstavnicima značajan moralni i ideološki autoritet, bila je uvrežena predstava da upravo zapadne institucije, takve kakve su, predstavljaju najveći domet u izgradnji koliko-toliko slobodnog, moralnog i čovečnog društva, da je neprikosnovenost čovekovog života i vrednovanje svakog pojedinačnog stanovnika planete upravo „temeljna zapadna vrednost“, i da taj i takav Zapad opet stoji kao nekakva „brana divljaštvu i varvarstvu“. I dok su nam sa jedne strane opsežne, krvave i antihumanističke „humanitarne kampanje“ u Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku na jeziv način demonstrirale do koje mere zapadnu javnost „igra brojki“ može da učini otupelom i bezosećajnom za stradanja miliona, tek u odnosu prema tom neprikosnovenom, jedinstvenom i personalizovanom „pojedincu“ pokazale su se prave razmere zapadnog „srca tame“.

Tokom 2011. godine imali smo prilike da se posvedočimo potpuno paganskom trijumfalizmu i šenlučenju do koga su brutalna ubistva Osame bin Ladena i Moamera Gadafija dovela, ne kod neobrazovanog puka i primitivnih zapadnih „prola“, već kod njihovih uglađenih, uštogljenih i beskrajno politički korektnih vođa i zastupnika. I dok je to donekle razumljivo u slučaju Bin Ladena, kao stripovske karikature „neprijatelja“, nalik na Orvelovog Goldštajna ili lutku Gaja Foksa koja je ritualno spaljivana u cilju podizanja patriotizma u osamnaestovekovnoj i devetnaestovekovnoj Engleskoj, u slučaju Gadafija, koji je ranije širom Evrope i sveta bio dočekivan uz državničke počasti, ova potpuno divljačka radost nije imala nikakvog racionalnog i civilizovanog opravdanja. Umesto gađenje, prizori mučenja i ubistva libijskog vođe izmamili su osmehe, aplauze i neprikrivenu radost među političkom elitom civilizovanih zapadnih naroda.

Najnoviji primer ove iskonske krvožednosti pružio nam je odlazeći predsednik Svetske banke, Robert Zelik, koji je tonom uvređene devojčice koja uplakana napušta igralište na kome su je gurnuli u blato dopustio sebi jednu krajnje mračnu i bizarnu tiradu na račun teške bolesti današnjeg predsednika Venecuele, Uga Čaveza. Ovaj ugledni gospodin i renomirani bankar poručio je javnosti da su slavnom latinoameričkom socijalisti „dani odbrojani“, i iskoristio to kao priliku da mahne pesnicom svim tim buntovnim i neposlužnim latinoameričkim državama, „da se i one pripaze“ kada Čaveza više ne bude bilo.

Robert Zelik

Koliko li se venecuelanski vođa zamerio zapadnoj javnosti, kada je ovakav ispad sebi dopustio jedan zvaničnik na tako visokom i odgovornom mestu?! Ne treba da se podsećamo da je lični integritet i bolest pojedinca nešto što se na samom Zapadu proklamuje za svetinju, i javno šenlučenje zbog činjenice da će težak oblik raka nekoga uskoro odvesti u grob potpada pod sva moguća određenja neuljudnosti, primitivizma, pa i govora mržnje. A opet nikome od zapadnih medija, tih kerbera savremene političke korektnosti, nije ni palo na pamet da javnost zaštite od ovakvog jednog izliva netrpeljivosti i zluradosti. A šta je Čavez učinio da od Zelika zasluži ovakav jedan infantilan ispad? Kandidovao se na izborima i sprovodio politiku koja Zeliku i ortacima nije po volji, ali za koju je nekoliko puta zaredom dobio nedvosmislenu podršku javnosti u svojoj zemlji, u skladu sa temeljnim političkim vrednostima Zapada.

Tirada ovog krupnog činovnika globalne finansijske oligarhije svedočanstvo je u kojoj meri su Zapad i njegova društveno-politička elita nepovratno udaljili od svojih sopstvenih, intimnih vrednosti – neprikosnovenosti ljudskog života i njegovog prava na slobodu govora, mišljenja i političkog delovanja. Bankarev cinični komentar u trenutku kada on napušta svoju, nekada svemoćnu organizaciju, a koja je danas opšteprihvaćeno jedan od glavnih i odgovornih krivaca za opštu ekonomsku propast i dubinske nepravde u zapadnom i svetskom društvu, na račun političkog vođe jedne zemlje koja na svetsku scenu stavlja kakvu-takvu alternativu tom modelu ekonomskog (samo)uništenja, ukazuje ujedno i na to koliko su pozicije zapadnih centara moći danas poljuljane i nesigurne, a koliko je njihova vajna „čovečnost“ i „civilizovanost“ u stvari samo bila paravan za imperijalizam, eksploataciju i ratno profiterstvo, maska koja je služila svrsi samo dok je mehanizam koji je prikrivala besprekorno funkcionisao. I naravno da nije problem u samom Čavezu, već se smrt snuje celom jednom političkom projektu koji je do sada, bar kada je u pitanju narodna podrška, u Latinskoj Americi dao izvesne rezultate, od kojih su najopipljiviji upravo oni koji se tiču sputavanja i suzbijanja zapadnog imperijalizma i samovolje njegovih korporativnih i finansijskih institucija. Onih istih institucija čiji se dobro uređeni svet na naše oči urušava i raspada poslednjih nekoliko godina.

Ugo Čavez

U tom kontekstu Zelikov plačni i uvređeni ton danas neodoljivo podseća na Kerolovu Kraljicu Herca, koja iz petnih žila vrišti „odrubite joj glavu!“ na Alisu, koja je u tom trenutku deset puta veća od i od nje, i od njene vojske od kartona. Baš kao što se „slobodno svetsko tržište“, globalna finansijska kula od slonovače, danas sve više pokazuje kao kula od karata, neodrživa, uznemirujuća i uvrnuta noćna mora iz koje čovečanstvo samo što se nije probudilo.