Novinari, gde i kako sada?

Uzavrelo je na medijskoj i novinarskoj sceni Srbije. Kriza štampanih i ostalih medija počela je i kod nas. Smanjeni su tiraži, izgubljeno interesovanje za oglašavanjem. Obistinjuje se davna istina „mala bara, puno krokodila“ i počele su igre za izbor najvećeg. Međutim, problem nije samo postati najveći. Glavni problem je što je izvestan kraj jedne epohe koja se za neke prebrzo završava, a drugima se čini kao gladna godina. Obama, Merkelova, Sarkozi, Ban Kimun, Berluskoni, Medvedev, Kinezi, pa i naš predsednik i premijer nikom ništa ne mogu da garantuju. Mole za strpljenje. Novinari po vokaciji to svakako nisu.

Virtuelna Srbija sve više liči na zamrznute sekvence digitalne televizije. Kontinuirane slike je sve manje, mnogo je više zamrznutih kvadratića (naših života) bez ikakvog smisla. Zaleđeni građani posmatraju zaleđivanje svega što im život znači. Penzije, plate, sadašnjost, a sigurno i budućnost u ledu (gde je tu sad globalno otopljavanje?). Cene, inflacija, strahovi i sumorne slutnje, izneverene nade u sferi naglog globalnog zagrevanja.

Dok se B92 bespoštedno obrušava na sadašnju vladu (gde su završni računi za proteklih sedam godina, kako se neracionalno troše pare iz budžeta, propusti u radu Ministarstva policije...), „druga Srbija“ zna da joj je stigao svilen gajtan. Sva buka koju žuta štampa godinama diže nije ništa spram jasnog signala vlasnika B92 da dolaze novi vetrovi (a bogami i košave). Sve veće prisustvo svih vrsta kritičara sadašnje vlade, pa čak i radikala, govori o novim momentima uređivačke politike ove po globalističkim standardima najinformisanije medijske kuće u Srbiji. Jedino je malo neprijatno gledati novinare ove kuće kako ne mogu baš odmah da zaokrenu za 180 stepeni, pa se često ugrizu za jezik zbog stečenih navika.

Kad neprikosnoveni direktor javnog servisa dopusti (čega se po difoltu polit-novinari na javnim funkcijama najviše plaše) Oliveri Kovačević da obični građani direktno pogode zbunjene predstavnike vlasti (sindikalista Čanak, poreznik i poslodavac Ilić) i otvore sva pitanja korupcije i raznih vrsta kriminala, jasno je da medijska „Mažino“ linija ozbiljno popušta. Na udarnim informativnim emisijama javnog servisa čuju se po vladu nepoželjne informacije i to dozvoljava građanima da se objektivnije informišu. Ovo nikako ne znači da direktor više ne forsira virtuel-majstore evropejske provincijencije. Predsednik se već skoro sedmično oglašava sa svih mogućih kanala, vapeći za jedinstvom i novom šansom koju treba dati predsedniku vlade Cvetkoviću i superekonomisti Dinkiću. Međutim, kako su oni ostali bez ideja, a njihovi virtuelni programi bez municije (ekonomske), predsednik moli građane i opoziciju da im pomognu! Da li iko normalan može da pomaže dokazano nesposobnim upravljačima Srbije?

Nakon ovakvih signala sa dva medijski najinteresantnija mesta, treba očekivati da i ostali (ako već nisu počeli) otvore sezonu lova na sve ono što su znali, a nisu mogli (smeli) da objave. Građanima Srbije za utehu ostaje da vide sve tajne radnje kojima su dovedeni u sadašnju situaciju. Prošlo je vreme globalnih virtuelnih finansija i prosperiteta. Prošlo je i vreme virtuelne Srbije na dobrom putu.

Virtuelna Srbija koju osmisliše na Zapadu, a izvedoše evrounijati i koji uz svu moguću medijsku, a pogotovo finansijsku podršku, vladaju Srbijom već desetak godina polako se građanima prikazuje u svim bojama duginog spektra, najviše u tamnosivoj i crnoj. Saznanje da Srbi brzo sve zaboravljaju vredelo je do SEKE (svetska ekonomska kriza). SEKA je svom silinom podsetila građane Srbije na Dinkića, Krištojčiće, Kolesare, Janjuševiće, Nedu Bodrum, putara Čumeta, Markovića, Čedu „prljave ruke“, Nacionalnu štedionicu, srpske banke, Sartid, cementare i ostale „uspešne“ privatizacije.

Tone soli na sve nezaceljene (novooporezovane) rane. Brzo će građani saznati da ih sadašnje vlasti nisu zbog svog neznanja i neukosti vodile najgorim putem. Svesno lažući i manipulišući informacijama (evrointegracije, pasoši, Fijat, 1.000 evra za akcije zarad produžetka svoje vlasti), načinili su od sebe metu na koju će se sručiti političko nezadovoljstvo cele Srbije.

A novinari? Ko se prvi vrati na pradedovsku zemlju da zaore medijsku prvu brazdu, neće biti samo uobičajeni srpski nebeski orač, već, bogami, sejač zdravog semena iz koga će izrasti zdrava hrana Belog anđela.