Nova geopolitika ili nužda?

Pregled istorije naših odnosa sa svim zemljama osim „Evropa nema alternativu“, u poslednjih desetak godina bio bi tužna priča o zabludama (namernim) i odlukama rukovodećih ljudi Srbije koji su, navodno, trebali da nas izvlače iz pogubnih Miloševićevih vremena. Otvoreno ignorisanje i velike medijske kampanje protiv svakog vida saradnje sa ovim zemljama imali su funkciju da obične, slabo informisane građane Srbije (medijski mrak) ubede da smo zaista na jedino ispravnom putu evro-atlanskih integracija ka svetlijoj budućnosti. Sudeći po rezultatima svih izbora, uvek im je i uspevalo da to ostvare, osim poslednjeg puta kada su Palma i Dačić naprasno presvukli dres i preokrenuli predizborne želje građana.

Osvešćivanje je počelo neuvijenim izjavama mnogih zapadnih lidera o budućnosti Kosova i realnom vremenu ulaska Srbije u EU. Nemački ambasador Cobel (a dobro se zna ko je Nemačka u EU) javno i jasno je to definisao za period posle 2020, verovatno ne pre 2024. godine. Potpuno otrežnjenje stiglo je kada su iz EU jasno stavili do znanja da sadašnju vlast koja ima alternativu, posle svih pogubnih rezultata koje do sada ima ne žele da do u beskraj podržavaju.

Kako se sadašnja nova geopolitička situacija nazire godinama unazad, a sigurno jasno menja od maja prošle godine i prvog smita BRIK-a, rekao bih da je nužda zbog opstanka na vlasti, a pogotovu polaganja svih vrsta računa po silasku s nje, naterala čak i Mlađana Dinkića da se „prilagodi“ novoj geopolitici i odrekne fraze svih njegovih fraza „Evropa nema alternativu“. Čak i ministarĐelić zakleti euforični evro optimista zadužen za evropske integracije, sve češće se viđa u tako dalekim, a sada nama bliskim zemljama poput Kine.

Prebacivanje grupe vladajućih političara na rezervne položaje počelo je konstatacijama o Rusiji i njenoj novoj ulozi u svetu, a pogotovo u Srbiji. Prvo politička saradnja oko KiM, pa privredna u oblasti energenata (NIS) i na kraju finasijska u vidu kredita-infuzije za odlaganje sa suočavanjem o finansijskoj istinom o Srbiji, postali su obavezna vest na svim evropskim medijima u Srbiji, a zna se ko na njima ima pristup. Potom su nesvrstani postali ne samo važan politički faktor u borbi za KiM, već i potencijalno moćno tržište i ekonomski partner za pronalaženje kapitala tako potrebnog za opstanak na vlasti. Kina je samo najnoviji hit (nisu orginalni, setite se Miloševićeve istorijske posete Kini1997). Preporučio bih tragačima za blagom (svežim bilo dugoročnim bilo kratkoročnim kreditima) da već sada stanu u red i posebnu pažnju obrate na Brazil koji će za neku godinu postati veliki međunarodni finansijer.

Ne ruši vladajuću koaliciju nikakva opozicija, bez obzira kakvim argumentima raspolaže. Vlast se urušava jer nema novac. A oni zbog toga jure za njim, jer im je interes nad svim interesima opstanak na vlasti i bilo kakvo zaduživenje budućih generacija mala je cena koju lako mogu (oni, a naši potomci?) platiti. Samo nedostatak novca za minimalno delovanje u državi, a pogotovo za stvaranje virtualnih „Potemkinovih sela“ predstavlja realnu opsnost od izlaska građana na ulice, kao jedinog načina skidanja sa grbače onih što sebe nazivaju „od naroda dobijeno poverenje“ za vođenje u svetliju budućnost. U stvari, nekoliko interesnih grupa dostojnih naslednika Raspućina (Del Boj nije više u modi jer je sa zapada) izgubivši i ono malo morala koji je postojao kod nekih od njih, panično pokušava da nam nametne viziju nove svetle budućnosti, jer o skorijoj prošlosti ne bi voleli da se priča, a pogotovu da se ispituje. Igra na zaboravnost Srba ovoga puta, imajući u vidu stanje stomaka većine Srba, nema nadu na uspeh.