Nismo priznali Kosovo, već Kosovo*

Neko iz DS-a moraće na kraju da upita Borisa Tadića – „Šefe, što zaklasmo vola za kilo mesa?“.

Mislim da dugo u srpskoj politici nije napravljena gora trgovina od ove jučerašnje. Nikada EU nije stajala tako loše u srpskom biračkom telu, i nikada se za toliko malo – kao što je puko ime „kandidata“ – nije dalo toliko mnogo.

A izgleda da se, u krajnjem, dala srpska saglasnost „Kosovu“ da se može učlanjivati u međunarodne organizacije. „Zamenik ministra spoljnih poslova Kosova Petrit Selimi izjavio je da će dogovor Beograda i Prištine dovesti do članstva Kosova u 36 regionalnih inicijativa i da taj dogovor znači i da će Priština uskoro moći da otvori kancelariju u Beogradu. Zamenik šefa kosovske diplomatije rekao je da će Kosovo biti punopravni član, a ne posmatrač ili pridruženi član, i dodao da će dogovorena formula za regionalno predstavljanje Prištine biti iskorišćena i za učlanjenje u druge međunarodne organizacije“.

I tako, sa otvaranjem kancelarije Prištine u Beogradu biće do kraja realizovan „model dve Nemačke“, koji je Tadić pominjao kao jedno od svojih kreativnih rešenja kosovskog pitanja. No, ako to stvarno bude posledica priznanja Kosova*, naš kreativni predsednik će morati priznati da ne razume politiku. Jer, politika je sva u simbolima, a kada sutra (tačnije posle izbora) Kosovo* otvori svoju kancelariju u Beogradu, ta simbolika će nas udariti posred lica. Već sama ta pomisao je ponižavajuća, a stvarna scena otvaranja kosovskog* predstavništva i podizanja kosovske* zastave nateraće krv u glavu svakom normalnom Srbinu. To neće biti ništa drugo do najveći trijumf Druge Srbije, nakon koga ostaje, valjda, samo još da svoju kancelariju u Beogradu otvori i Vojvodina*. S njom će „model dve Nemačke“ biti zbilja kreativno usavršen u „model tri Srbije“. Bravo!

Da li je to vredelo, čak i sa stanovišta uskostranačkih, izbornih interesa? Ne znam šta će da kažu istraživanja javnog mnjenja. No, čisto sumnjam da će posle ovoga rejting DS-a šiknuti u nebo. Štaviše, podrška ulasku u EU među biračima postala je toliko mršava i bleda da je teško zamisliti još jedno uspešno marketinško igranje na kartu EU. Ta priča je potrošena, i ako je sve ovo urađeno samo zbog izbornog marketinga, onda je to sve dosta loša računica.

Štaviše, kada se Tadić, dva dana pred Sporazum, vajkao kako „nije optimista“ i najavljivao dramatično obraćanje naciji, izgledalo je da je šef DS-a dobio odličnu temu za izbornu kampanju 2012. – zaokret u državnoj politici, obnovu patriotizma i novi početak. To je Milošević umeo, s vremena na vreme, da uradi – i da pobedi. Ali, Tadić se izgleda samo malo junačio. A onda je, kao pred kapitulantski 9. septembar, doleteo Vestervele i ubedio nas da „izdržimo te poslednje metre“. Već sama fusnota sa Rezolucijom 1244 bila je previše za ono što se zauzvrat dobijalo. Dodatak sa presudom MSP učinio je pak da Srbija do kraja može da se oseća jadno i poniženo.

No, i na to se možda moglo pristati da se zauzvrat stvarno dobilo nešto ozbiljno, nešto koliko-toliko opipljivo. Ali, čak ni datum početka pregovora, čak ni garancije za sever Kosova, nisu dobijeni. Dobra državna politika ne bi pristala da 2012. godine – dakle, usred zemljotresa briseleske vavilonske kule – prizna Kosovo*, pa čak ni za punopravno članstvo u EU. A Tadić je to uradio zarad puke kandidature, tačnije, samo da bi se u predizbornoj kampanji mogao pohvaliti da je njegova politika „i EU i Kosovo“ bila ispravna?!

Neko će iz DS-a zbilja na kraju morati da zapita Borisa Tadića – „Šefe, pa što, bre, zaklasmo onog vola, za kilo mesa?“.