Nikolić u Banjaluci - hoće li Tomina žrtva biti veća od Tadićeve

Predsednici Srbije i Republike Srpske, Tomislav Nikolić i Milorad Dodik, sreli su se 26. decembra prvi put zvanično u Banjaluci na sastanku Saveta za saradnju Srbije i RS. Bili su tu i premijeri, ali Ivici Dačiću to nije bio prvi put sa Dodikom u administrativnom centru RS: sretali su se Dodik i Dačić i ranije, i zvanično i nezvanično: poslednji put bijaše to na svadbi sina lidera socijalista u RS Petra Đokića, na kojoj nijedan nije zapevao, a Dačić ostao poznat po fotografiji sa tompusom za svadbarskim stolom. Ipak, nisu ni nakon toga Dodik i Dačić postali bogzna kakvi prijatelji, ali ni prvi susret Dodika i Nikolića nije ispao kao mogući „početak jednog divnog prijateljstva“, kako je to bilo između Dodika i Nikolićevog prethodnika na mestu predsednika Srbije Borisa Tadića. Ili, kakvo možda bude ispalo sa Tadićevim naslednikom na čelu Demokratske stranke Draganom Đilasom, sa kojim se Dodik sastao odmah posle Nikolića[1]?

Nikolić i Dodik, prvi put zvanično u Banjaluci

Samo dan uoči banjalučkog sastanka, Nikolić je, začudo, Dodika pohvalio uprkos tome što „nikad nisu bili baš politički na istoj liniji”. „Ja čak ne mogu da nađem neke greške u vođenju RS. Jednostavno, on to radi dobro, samo što ponekad nije znao kako treba da se opredeli prema političkoj sceni u Srbiji”, objasnio je Nikolić[2]. Dodik mu nije uzvratio na sličan način, pa se ni Nikolić dan kasnije više nije ponavljao.

Ipak, reklo bi se da su na sastanku Saveta za saradnju RS i Srbije - tela osnovanog Sporazumom o specijalnim i paralelnim vezama RS i Srbije - zajednički pronašli meru saradnje dve zemlje, što, istini za volju, nije ni bilo previše teško. Naime, saradnja još nije na nivou stvarnih potreba, prevashodno stanovništva RS, a nije ni u skladu sa željama, moglo bi se reći, većine stanovništva sa obe strane Drine. No, kako su želje jedno, a stvarne mogućnosti nešto drugačije, ostalo je da se razmotri šta sve, u skladu sa tim mogućnostima, odstupa od potreba naroda.

Dobro je što su i Dodik i Nikolić istakli da se do sada nije radilo toliko, koliko se pričalo o unapređenju saradnje RS i Srbije, ako se, ruku na srce, izuzme „zlatni period” prodaje „Telekoma Srpske” „Telekomu Srbije”. Država Srbija jeste tada dala velike pare RS, ali je, dugoročno, tako nešto i zaradila. U međuvremenu, te pare su u RS do danas skoro potrošene - ne baš najpametnije - a i ekonomska kriza je veća nego što je bila. Pored toga, danas se ni RS više ne isplati da prodaje svoje preostale „zlatne koke“ čak ni Srbiji, koja, opet, za njih nema para i kada bi htela da ih kupi.

Ali, i dan danas, kao u nizu proteklih godina, RS muče, recimo, vancarinske barijere na ulasku svog ionako oskudnog izvoza u Srbiju, a malo šta se promenilo. Tako Srbija ostaje najveći spoljnotrgovinski partner RS, što, prosto, znači da je Srbija u debelom plusu, a RS u debelom minusu u trgovinskoj razmeni. To, dakako, ne bi trebalo da predstavlja problem kada bi postojali isti uslovi ulaska robe na obe strane. A ne postoje. „Imamo i problem što su mnoga preduzeća iz Srbije za svoje predstavnike u BiH odredile firme iz Sarajeva, koje 95 odsto robe prodaju iz RS” – žali se još Dodik[3].

Predsednik RS, takođe, tvrdi da će jedan od osnovnih pravaca saradnje u bliskoj budućnosti predstavljati postojeći projekat „Podrinje”, koji podrazumeva prekograničnu saradnju opština sa leve i desne strane Drine, a da će vlade u Banjaluci i Beogradu „animirati opštine da zajednički apliciraju za sredstva iz raznih fondova, uključujući fondove EU”. To bi bilo dobro, jer je uglavnom reč o siromašnijim opštinama s obe strane Drine, ali tih „raznih” fondova gotovo da i nema, dok pomenuti „fondovi EU” za prekograničnu saradnju više nisu tako izdašni kao pre koju godinu. Tako da će se projekat „Podrinje”, ipak, morati malo drugačije finansirati. A velika nepoznanica ostaje i način na koji će se finansirati izgradnja obaloutvrda sa zapadne strane Drine, te šta će sve podrazumevati saradnja u oblasti energetike i još što šta drugo[4]. Zato Dodika i Nikolića valja čvrsto držati za reč kada kažu da će „mnogo toga biti iskrenije i ozbiljnije nego do sada”.

Mrkićevo „spašavanje“ Nikolića pred Sarajevom

Oni koji bi, svakako, poželeli da tako ne bude, jer i u tome vide isključivo „pretnju opstanku“ BiH, tvrdili su da je Nikolić u Banjaluku trebalo da ode preko Sarajeva, iako ga nisu ni zvali da dođe u glavni grad BiH !? Zamerke na Nikolićev račun „sipali“ su sa svih strana, od najuticajnijih političara poput bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića[5] do onih najneuglednijih iz Silajdžićeve Stranke za BiH[6]. Tako da je u vazduhu ostalo da visi pitanje da li će Izetbegovića i ostale silajdžiće bošnjačke političke scene koliko-toliko uspeti da odobrovolji srpski šef diplomatije Ivan Mrkić pošto su mu novinari turske Anadolije „oteli“ iz usta „priznanje“ da eventualnu nezavisnost RS „u Beogradu niko ne postavlja kao pitanje i mogućnost”. „To svakako nije nešto o čemu se razmišlja u Beogradu”, odgovorio je Mrkić[7] tonom gotovo onakvim kakav jedino prija uhu prosečnog bošnjačkog političara.

Pa, ipak, teško da je Mrkić svojim prostodušnim odgovorom jednostavno kupio ulaznicu Nikoliću u Sarajevo. Jer, za aktere i „nepristrasne posmatrače” tamošnje političke scene još je i Boris Tadić „vodio dvostruku politiku prema BiH”, pa se, dakle, ni Nikolić njihovoj boljoj oceni ne treba nadati. Šta više, sarajevski poštovaoci muftije Muamera Zukorlića još su izborom Nikolića za predsednika Srbije odahnuli, jer se više ne trebaju mučiti kako bi u prvom čoveku Srbije prepoznali pravog „četnika”. Pa će im utoliko teže i Mrkić moći objasniti da taj „četnik” ni ne razmišlja o eventualnoj nezavisnosti RS.

Ono što će, pak, „privoleti“ bošnjačke političare na susret sa Nikolićem - a, izgleda, i sve ostale u regionu - manje je Mrkić, a više Brisel. Naime, jedan od čelnika Igmanske inicijative, koja priprema regionalni samit ove zime, tvrdi da se „iz razgovora sa pojedinim liderima može naslutiti da su oni spremni za susrete jer takvi signali dolaze iz Brisela”[8]. Dakle, može se očekivati da će upravo Brisel presudno uticati na Izetbegovića i ostale silajdžiće da ulože sav svoj napor da Nikoliću, zarad prvog susreta, progledaju kroz prste što bošnjačke žrtve u Srebrenici ne naziva „žrtvama srebreničkog genocida”.