Neverne Tome i flamanski separatizam

Na parlamentarnim izborima održanim u Belgiji 13. juna pobedila je separatistička partija NVO koja se zalaže za otcepljenje severnog dela Belgije koji naseljavaju Flamanci gde čine većinu od oko 10 miliona stanovnika. S druge strane, približno četiri miliona Valonaca koji žive na jugu zemlje zalažu se za očuvanje celovitosti Belgije. Inače u ovoj oblasti pobedila je socijalistička partija. Nakon ovih izbora podela Belgije, o kojoj se već dugo govori, postaje sve aktuelnija. Naime, Flamance, koji pripadaju holandskom govornom području, i frankofonske Valonce, koji govore francuskim jezikom, osim jezičko-kulturne dele i razlike u pogledu bogatijeg i razvijenijeg severa u odnosu na nešto siromašniji jug.

Stranka NVO je osvojila 27 od ukupno 150 skupštinskih mandata, ali neće moći da sama formira vladu. Iznenađujuće je to da je lider ove partije, koja poziciju u belgijskom parlamentu ima od 2003. godine, Bart De Viver izjavio kako ne želi da bude premijer Belgije. Međutim, ova partija teži nezavisnosti Flandrije. De Viver je izjavio: “Mi ne želimo revoluciju, već meku evoluciju prema boljim strukturama. Naš federalizam je sve samo ne koherentan i transparentan. Ovo je zemlja sa nemogućim institucijama koje jednostavno ne funkcionišu.“[1]

Svakako, neverne Tome u EU uporno odbijaju da poveruju u činjenicu da je raspad zemlje sve bliži. Čak iako premijer Belgije bude iz redova valonskih socijalista, pitanje je koliko bi jedna takva vlada trajala.

Politički urednik flamanskog dnevnog lista De Standard Vouter Feršelden za BBC je izjavio kako je sa svakim izborima raspad zemlje sve bliži: “Dva dela zemlje su sasvim različito glasala – u Flandriji, na severu zemlje, ubedljivo su pobedili flamanski nacionalisti, koji teže raspadu zemlje, dok su na jugu, u Valoniji, najjači frankofonski socijalisti, koji se zalažu za očuvanje Belgije kao federalne države….” [2]

Režis Dundoa, analitičar sa Slobodnog univerziteta u Briselu, izjavio je da navodno samo manjina stanovništva Flandrije podržava razlaz Flamanaca i Valonaca. Osim toga, on je napravio paralelu i sa Kosovom svojom tvrdnjom da u Belgiji ne može doći do tenzija jer za razliku od Srbije u slučaju Belgije nikada nije bilo terorizma i da Flamanci kao većinski narod teže da se odvoje od frankofonskih Valonaca koji su manjina u zemlji sa 4,5 miliona stanovnika. Međutim, ova njegova izjava očigledno nije u skladu sa tvrdnjom da samo mali deo Flamanaca podržava nezavisnost. Osim toga Feršelden smatra da ni eventualni razlaz između Valonije i Flandrije koji je sve izvesniji, ne bi bio tako jednostavan: “Izvesno je”, dodaje Feršelden, “da eventualni razvod Flamanaca i Valonaca ne bi bio ‘plišani’, kao u slučaju razdvajanja Čeha i Slovaka.”

Naravno, ne možemo da govorimo o sukobu Flamanaca i Valonaca koji bi eventualno eskalirao u nešto ozbiljnije, ali je očigledno da bi raspad zemlje doveo do ogromnih problema koji ne bi bili ograničeni samo na Belgiju. Naprotiv, stabilnost čitave Unije umnogome zavisi od budućnosti Belgije, a naročito od budućeg statusa Brisela.

Posebno pitanje je kakva bi bila sudbina glavnog grada Belgije ukoliko bi došlo do podele. Veoma je teško odgovoriti na ovo pitanje pre svega zato što u ovom milionskom gradu žive obe zajednice, ali većina jesu pripadnici valonske manjine iako se Brisel teritorijalno nalazi na području koje istorijski pripada Flandriji. Naravno, ogroman problem predstavlja činjenica da je Brisel glavni grad EU. Osim toga u Briselu se nalazi i sedište NATO. Zbog svega ovoga podela Belgije bi imala velike posledice po političko uređenje Unije. Situaciju naročito otežava pomenuta činjenica da Brisel sa većinskim frankofonskim stanovništvom predstavlja enklavu u Flandriji.

Feršelden je za BBC izjavio da je: “Jedan od razloga što se ova zemlja još nije raspala je to što je Brisel teško podeliti. Nije sasvim jasno šta bi bilo sa tim gradom u kome žive pripadnici obe zajednice i koga nisu spremni da se odreknu ni jedni ni drugi. Odgovor na pitanje šta bi bilo sa Briselom još nije ponudio nijedan političar.”

Kakva je onda budućnost Belgije? Da li je raspad ove zemlje koja postoji od 1830. potpuno izvestan? Ovo bi bio slučaj ukoliko bi De Viver postao premijer, međutim, veoma je zanimljivo da to on ne želi, tako da će po svemu sudeći Belgija dobiti socijalistu, frankofonskog premijera. Postavlja se pitanje zašto se on odlučio za tako nešto? Uprkos izjavama, očigledno je da ni sam De Viver još uvek nije spreman da i u delo sprovede svoj program zahvaljujući kome je osvojio većinu u parlamentu. Lider partije NVO svestan je da eventualna podela Belgije ne bi prošla tako glatko kao u slučaju Čehoslovačke jer postoje jake tenzije između Valonaca i Flamanaca.

Feršelden je takođe izjavio da “ankete pokazuju da čak ni na severu zemlje uspostavljanje nezavisne flamanske države nema podršku apsolutne većine stanovnika, ali većina flamanskih stranaka to želi. Primorane su međutim, da sa frankofonskim partijama stalno pregovaraju o formiranju koalicione vlade.”

Zanimljiv je rezultat poslednjih parlamentarnih izbora u Holandiji i u kojima je odličan rezultat zabeležila ultradesničarska antiislamistička partija, koju vodi nacionalista Gert Vilders, koja je osvojila 23 mesta u parlamentu, što je za čak 14 mesta više nego na prošlim izborima. Sve ovo upućuje na to da se nacionalističke težnje Holanđana u matici postepeno prelivaju i na susednu Belgiju tako da ovi izbori bez sumnje imaju veliki uticaj na Flamance koji pripadaju holandskom govornom područiju.[3]  

Oko dve trećine Francuza koji žive u pograničnom delu Valonije i Francuske želeli bi da se ta oblast priključi Francuskoj ukoliko se Belgija raspadne, pokazala je anketa „Ifopa“, urađena za francuski dnevnik Frans soar. Anketa je urađena uoči parlamentarnih izbora u Belgiji. Da li će neverne Tome u Uniji i dalje zatvarati oči pred očiglednim?