Nema mesta euforiji - neuspeh „Kosova“ da uđe u Interpol je ipak Vaterlo politike Beograda, Prištine, SAD, Britanije, Francuske i Turske

Nema mesta euforiji i veličanju pobede, naprotiv, iako „K“ nije ušlo u Interpol politika Beograda je doživela strahovito poniženje i pravi Vaterlo. Ako se slavi pobeda mora se reći nad kime, nad timom u kome su Tači, Haradinaj, Veselji, Čeku,... SAD, Engleska, Turska, Francuska, Nemačka, Austrija,... Crna Gora. Ako smo pobedili „prijatelje“, čijim predstavnicima plaćamo milione da bi nas savetovali, a zbog toga terorišemo penzionere i šaljemo ih ubrzano u „večne banje“, dok one koje su oni gradili rasprodajemo, kakvi su nam i ko onda neprijatelji, ispada mi sami sebi?

U Dubaiju se vodila grčevita borba za nametanje politike terora, kriminala i politizacije svega i svačega, nije se uspelo u namerama da jedna kriminalno organizovana mafijaška kvazi državna tvorevina uđe u svetsku policiju, ali su istovremeno u tom egzotičnom gradu pokazani u dubokom pesku, još bolje nego u snegu, tragovi iskrenih i pravih prijatelja Srbije, a i onih koji joj glume prijatelje dok joj u sprezi sa svetskim mafijaškim klanovima zabijaju nož u leđa.

Kina, Španija, Kipar, Argentina i Surinam su podržali Srbiju da se pitanje prijema „K“ u Interpol  ne stavlja na dnevni red, ali, zahtev je odbijen.  Svetski moćnici su mislili da su dovoljno moćni i potkupljeni da odrade prljavi posao, a da su znali šta ih čeka verovatno bi pokušali da izbegnu neviđenu blamažu, samoponižavanje i samoraskrinkavanje.

Prve su podršku Srbiji pre glasanja pružile Namibija, Rumunija, Venecuela i Surinam, a nakon obraćanja ministra Stefanovića koji je oštro reagovao zbog kršenja Rezolucije 1244 i procedure Interpola. U korist Srbije su se za reč javile Španija, Maroko, Kipar, Kina, Belorusija, Rusija. U prvom krugu „K“ nije prošlo, nije imalo 2/3 već samo prostu većinu glasova, onda je mimo procedure usledila pauza za vreme koje su velike sile, uništitelji SFRJ i Srbije, vršile pritisak na pre svega članice iz Afrike, prednjačile su SAD, Velika Britanija i Turska, a delegacija „K“ i moćnika je delila skupocene satove, automobile, pića, dukate i novac što je obezbeđeno donacijama mafijaških klanova koji su želeli svoje predstavnike u svetskoj policiji.

Da je Interpol osetljiv pokazuje i hapšenje Direktora istog zbog raznih mahinacija. Sama činjenica da je neko želeo da kriminalci uđu u Interpol je poraz svetske policije, pravde, demokratije i po najviše velikih sila, SAD, Engleske, Turske i Francuske. Ni u drugom krugu se nije obezbedila potrebna većina ali je evidentno da su svi sa tog skupa otišli sa gorkim pilulama u ustima i grčevima u stomaku, jedni zbog sopstvenog blamiranja i potkupljivosti, korumpiranosti, što je video čitav svet i kolika im je cena, jako mala, jeftino su prodali svoje obraze, čast i ugled, drugi jer nisu uspeli u namerama, a i oni koji su „pobedili“ su shvatili koliko je sve lažno, pogrešno i koliko su politika Beograda, Prištine, Vašingtona, Londona, Berlina, Pariza i Ankare promašene, lažne, pogubne po demokratiju i funkcionisanje međunarodnog prava, a srljanje i puzanje Srbije ka onima koji joj ne misle dobro i kojima su veći prijatelji ratni zločinci, kriminalci, mafijaši i ekstremisti svih vrsta od Srbije mazohizam i autogenocid koji vodi u nestajanje.

Nema mesta euforiji i veličanju pobede, naprotiv, iako „K“ nije ušlo u Interpol politika Beograda je doživela strahovito poniženje i pravi Vaterlo. Ako se slavi pobeda mora se reći nad kime, nad timom u kome su Tači, Haradinaj, Veselji, Čeku,... SAD, Engleska, Turska, Francuska, Nemačka, Austrija,... Crna Gora. Ako smo pobedili „prijatelje“, čijim predstavnicima plaćamo milione da bi nas savetovali, a zbog toga terorišemo penzionere i šaljemo ih ubrzano u „večne banje“, dok one koje su oni gradili rasprodajemo, kakvi su nam i ko onda neprijatelji, ispada mi sami sebi?

 Pod čijim okriljem vodimo pregovore sa Prištinom ako čak i ona nameće Srbiji beskrupulozne sankcije i očekuje da Vlada Srbije i njen Predsednik padnu i podnesu ostavke jer su bespomoćni, nemaju podrške i ne znaju šta treba da rade?

Kakvom se rešenju nadaju Predsednik i Vlada Srbije ako nemaju nikakav predlog, ako čekaju da im ga neko servira i onda proglase „pobedu“ jer su izabrali „najmanje loš“, ako im je kao polazna osnova „kompromis“ koji podrazumeva „razgraničenje“ unutar jedne države i veštačku podelu na dve? Šta Srbija radi u Briselu već 6g za vreme ovih vlasti?

Da li su dometi i rezultati njene politike ti da je mafijaška družina za malo ušla u Unicef, u Interpol, ili da je Predsedniku te nepostojeće države, koja nije članica UN, u Parizu na obeležavanju pobede u Prvom Svetskom ratu, koja čak ni kao pokrajina u to vreme nije postojala, obezbedi počasno mesto, uz predsednike najvećih država sveta, a Predsedniku Srbije negde u zapećku, države pobednice, osnivača UN i koja je u Velikom ratu imala najveće žrtve?

Očigledno je da je politika Srbije potpuno pogrešna do KiM, da se na pogrešnom mestu vodi, da je nerazumno izvučen taj problem iz SB UN i da je još veći nerazum da se sve što je potpisano u Briselu još nije proglasilo ništavim jer jedna strana ne poštuje ono što je dogovoreno i čak ruši CEFTA sporazum o slobodnoj trgovini star 12g. Besmisleno je kalimerisati i očekivati da neko drugi povlači poteze koje Srbija mora da povlači.

 Ako je sve iz Brisela ništavo krivicom jedne potpisnice koja svoje obaveze ne izvršava, ako se to toleriše od strane medijatora tih razgovora gluvih i slepih, najobičnijih oratora demagoga i politikanata kojima je domet politike dnevna potreba, eventualno za 2 dana, onda se posle skandala u Parizu i Dubaiju gde je Svetska policija pokazala da je podložna korupciji i raznim uticajima sa strane, uz pretnju Prištine i intenzivnom stvaranju svoje vojske, moraju okončati sva dalja ponižavanja u Briselu i zahtevati hitno ispunjenje svega dogovorenog, u roku od mesec dana, a ako se to ne uradi za sva vremena zbog neuspeha EU u medijatorstvu okončati taj rijaliti samoponižavanja, te zahtevati od SB UN da se neposredno u praksi sprovede R1244 i dalji proces rešavanja problema nastavi tamo gde mu je i mesto, u SB UN.

Ne uradi li se ni to, ova vlast priznaje da je nesposobna, nezrela, nedorasla zadatku, te da je svoj Vaterlo i poslednju bitku imala upravo u Dubaiju kome je prethodilo upozorenje Francuske u Parizu, koja je to uradila uz blagoslov svih najvećih „prijatelja“ Srbije koji su joj ubijali male Milice i zatrovali sve njene građane.

Svoj Vaterlo je doživela i prištinska vlast, pokazala je da u postizanju svojih sopstvenih interesa i izbegavanja svake odgovornosti za neviđene zločine ne preza ni od žrtvovanja svog naroda od kog krije svu pogubnost politike koju vodi i strahovito veliku smrtnost kao posledice dejstva agresora NATO 1999.g, te da je trka za nekom državom samo nemoguća misija i jurnjava za trulom šargarepom kako bi se odvratila pažnja od krucijelnih problema. Priština sve radi po diktatu svojih mentora, oni je i guraju u rušenje sporazuma iz Brisela i CEFTA, time se prekidaju dalji razgovori, posebno dolazak do rešenja i zaslepljeni kriminalom i sopstvenom alavošću drže ni na nebu ni na zemlji dok se i za stalno ne presele na nebo, njihov „imunološki prašak“ čini svoje jako efikasno. Žrtvovati svoj narod koji zbog toga ima već 500.000 žrtava, toliko je i pobeglo u „beli svet“, je neviđeni zločin nad njim. Nažalost, još toliko žrtava je i u ostatku Srbije koja takođe zatvara oči pred tom pošasti, nesmeju vlasti iz Beograda da se zamere onima ka kojima puze.

Pariz i Dubaji jesu Vaterloi vlasti u oba srpska grada i trebalo bi same da shvate da su to bile njihove poslednje bitke, odu sa političke scene Srbije i KiM i daju mogućnost onima koji znaju koji su i čiji interesi najbitniji da trajno reše problem.

(Autor je pukovnik u penziji)