Nepodnošljiva lakoća moći

Tom prilikom je Senić, čija je stranka i zvanični predlagač Zakona o informisanju, izneo zanimljivo zapažanje:

- Trenutno u Srbiji mediji imaju veću moć od političkih stranaka. U skladu sa tim, moraju imati i potpunu odgovornost.

Mnogo bih voleo da je Vlajko Senić u pravu. Evo sedam razloga zbog kojih sam uveren da javna glasila zaslužuju neuporedivo više moći nego partije:

1) Ako kupite "Politiku", čitaćete "Politiku". Ako izaberete kanal na kojem je RTS, gledaćete RTS. Ne može da se desi da u vašem primerku "Politike" čitate rubrike iz "Blica", ili da vam u program RTS-a upadnu emisije sa "Pinka". To je zato što mediji ne prave koalicije. Za razliku od toga, političke stranke vrlo često sklapaju saveze, od kojih su oni postizborni posebno nelogični. Zato nikada niste sigurni za koga ste sve glasali ako ste, na primer, zaokružili G17.

2) Svaki novinar na početku karijere mašta o tome da jednog dana zasluži da ima svoju kolumnu, u kojoj će izražavati lične stavove; oni najveštiji, najugledniji ili najiskusniji u tome i uspeju. Svaki političar živi u strahu da slučajno negde ne iznese lični stav, jer zna da će to biti kraj njegove karijere; oni najveštiji, najugledniji ili najiskusniji nikada nisu napravili takvu grešku.

3) Novinarska etika postoji. Neki je poštuju, neki ne, ali ona je opšte priznata kao pojam. A, da li je neko čuo za izraz "etika političara"?!

4) Uredništvo koriguje rad novinara (rediguje mu tekst, odnosno ispravlja i dorađuje njegov prilog), tek kada novinar obavi svoj zadatak. Centrala političke stranke unapred koriguje rad svojih političara, odnosno, prvo im naredi kako da glasaju, a potom ih šalje na zadatak.

5) Kada neko tuži izvesni medij zbog objavljene neistine, autor i urednik koji su plasirali neistinu ne mogu da se pozovu na novinarski imunitet.

6) Mediji prate sportska takmičenja od početka do kraja, ma kakvi bili rezultati naših predstavnika. Političari se u toj priči pojavljuju tek kada se šampioni vraćaju u otadžbinu.

7) Najvažnije: mediji svoje pozicije u narodu testiraju svakodnevno, ili jednom nedeljno, u najgorem slučaju jednom mesečno. Tačnije, svaki put kada se pojave na kioscima, u etru ili na internetu, mediji stavljaju svoj učinak na surovu tržišnu proveru. Sa druge strane, političke stranke na izbore izlaze svake četvrte godine, osim ako baš ne mogu da se dogovore kako će dalje deliti vlast, kada raspisuju vanredne izbore, ali čak i u tom slučaju izborni procesi razdvojeni su barem po godinu dana. Zato je prosečnom građaninu mnogo lakše da se zaštiti od štetnog medija – jednostavno prestane da ga kupuje, ili promeni kanal – nego od štetnog političara, kojeg najčešće mora da trpi do kraja mandata.

Mogao bih da nabrojim još argumenata, ali malo me je sramota od profesija koje bi, po pitanju legitimiteta i časnosti, mogle da očitaju lekciju i novinarima i političarima. Ipak, mislim da je i ovo dovoljno da shvatite zašto bi me obradovalo stanje koje je opisao Vlajko Senić. Sa sve odgovornostima kojima nam preti istaknuti član G17 plus, oberučke bih prihvatio situaciju u kojoj su glasila moćnija od političkih stranaka.

Ubeđen sam da bi isto prihvatili i građani Srbije. Jer, glasilo je uticajno onoliko koliko mu je uticajna i publika. Kada bi srpski mediji bili moćni, to bi značilo da su moćni i srpski gledaoci, čitaoci i slušaoci.

Na moju veliku žalost, međutim, Senić nije u pravu. Moć srpskih medija nije ni približna onoj koju poseduju ovdašnje partije. Da jeste, ne bi stranka čiji je rejting manji od tiraža bilo kog iole ozbiljnijeg dnevnog lista donosila Zakon o informisanju koji će naterati srpsko novinarstvo, ovako ojađeno i posramljeno kakvo je proteklih godina, da sve više liči na možda jedinu sferu koju je do sada moglo da posmatra sa moralne visine: srpsku političku scenu.