Nejednako pravo na siromaštvo

U čemu se ustvari to ogleda, više je nego jasno kada se zna da sirotinja u glavnom gradu ima „privilegiju“ da u siromaštvu kupuje u SOS prodavnicama, a ostatak građana, onih koji žive u provinciji, iako su statistički, a i bukvalno još siromašniji, to pravo jednostavno nemaju.

Pred svakim sudom, pa i ustavnim, ovakva odluka o otvaranju SOS prodavnica samo u Beogradu i još po kojem gradu, ne bi dobila zeleno svetlo i prelaznu ocenu. Na stranu što se to primenjuje, bez pardona i obrazloženja. Ako je već, bar na neki način, čovek naša najveća vrednost, zašto se dozvoljava da i u bedi i siromaštvu imamo privilegovanih i onih drugih – odbačenih i zaboravljenih. Naravno, SOS radnje nisu naša izmišljotina i specijalnost. One kojekude po svetu, pa i u bližem susedstvu, postoje. Ali, da bi one funkcionisale i imale koliko toliko smisla, neophodno je u svim segmentima da zažive i mehanizmi socijalne zaštite. Dakle, prvo pitanje vezano je za sistem socijalnih davanja. A u siromašnoj državi, kakva je naša, gde je taj sistem u povoju i nakaradno koncipiran, gde, recimo, tranzicioni gubitnici, a radno sposobni, nemaju „privilegiju“ na siromaštvo, ipak, nešto ne štima. SOS radnje bi, prema logici stvari, trebalo da budu tek drugi korak, stepenik više u opštoj problematici socijalne zaštite različitih slojeva i kategorija građana.

Neko će, međutim, reći – pa kod vas u provinciji koncentracija siromašnih nije tako velika, ne spadate, štaviše, ni u grupu nerazvijenih opština (među onih četrdesetak u Srbiji). I šta još hoćete. SOS radnje?!

E, pa jednostavno ne može. SOS je namenjen velikim centrima, čak, kada se bolje razmisli i pogleda kroz sociološku i psihološku lupu, SOS je namenjen glasačima, onoj armiji osiromašenih građana koji žive u velikim centrima gde je svaki glas skup i gde se definitivno odlučuje ko će biti na vlasti. Naravno, reč je o izborima koji se kod nas svako malo organizuju. Pa tako i bedu, siromaštvo i glad neki „umovi“ koriste u pragmatične svrhe! Tu gde je najviše siromašnih, odnosno gde je njihova najveća koncentracija, treba pokazati milosrđe, altruizam bez granica, spremnost da se otvori mogućnost da se za 10, 15 ili čak 50 odsto jeftinije pazare neki artikli široke potrošnje. Kazna za one druge je što žive van velikih centara, što u lokalu „glas naroda“ i nije tako važan, jer, na kraju krajeva kako će izgledati lokalna vlast odlučuje neko drugi i to dogovorom, a sve u skladu sa vertikalnom sinhronizacijom vlasti, od dna do vrha. Uostalom, to nije virtualno taj život i danas živimo kada se prekrajaju lokalni parlamenti u Beogradu, Bačkoj i još kojekude.

S kojim pravom siromašne širom Srbije vlast ostavlja na cedilu, na milost i nemilost lokalnoj samoupravi, vlasti koju, ne retko, „ni pas nema za šta da ujede“, a koja često nije odraz stanja i volje građana te sredine. S druge strane, veliki trgovinski lanci beže od malih sredina kao od kuge. Tamo, u malim provincijskim sredinama uostalom i nema ko da pazari niti je u boljim vremenima to činio, vajkaju se oni; pa šta onda da radimo sa tamo nekim SOS radnjama?!

Konačno, sirotinja se oduvek snalazila, pa će i sada. Kriza u kojoj živimo nije ništa novo. Spasa nam očito je, nema, ali propastio nećemo.

I, od SOS radnji, koje nisu tako loše ali ne i preterano dobro rešenje, do tačkica i narodnih kazana – samo je korak.

Čini se da su kazani i tačkice ostavljeni za one „druge“ siromašne, one koji su manje „koncentrisani“, koji ionako nemaju od čega da žive, prežive i naravno pazare. Ako zatreba, a izbori eventualno budu neizbežni, evo nama tačkica i kazana za koji mesec koje kude po Srbiji. Naravno, u provinciji pre svega, a u centrima zbivanja po potrebi.

Da nije strašno i tužno, veruje svako dobronameran, ovo sve bi bilo smešno da je to priča iz nekog drugog vremena, iz neke druge zemlje. Ali, to je, nažalost, naša svakodnevica!