Ne smemo žuriti i dozvoliti da se politika sile, ucene i interesa kapitala nametne pravu, ni našem Ustavu

Sa zapadnih strana, iz Vašingtona, Brisela, Pariza i drugde stižu nam aberi da se nastavljaju politički pregovori „Beograda“ i „Prištine“ i to do, kako naglašavaju, skorog konačnog sporazuma. On se ne tiče tih lokalnih samouprava (lukavi eufemizam) nego Srbije i otcepljenog joj „Kosova“, ali nije sigurno o čemu oni treba da se sporazumeju. Dok se to konačno ne otkrije, za nas su ključna pitanja ima li Srbija tu uopšte o čemu politički da pregovara, kakvi su joj argumenti i izgledi da ne izgubi u „pregovaranju“ i potpuno pogazi svoj ustav?

U pregovaranju sa ciljem priznanja secesije (otcepljenja) „Kosova“ bojim se da Srbija nema o čemu da razgovara. Još onomad je neustavni Briselski sporazum (2013) faktički izmenio i delom suspendovao Ustav Srbije (počev od Preambule pa u nizu ustavnih odredbi, na primer, čl. 4, 8...97...142...182), ali i ostao neprimenjen od „kosovske“ strane (nezaživela zajednica srpskih opština). Ako bi se ovaj put sročio i formalni sporazum o priznanju otcepljenja „Kosova“ to bi bilo apsolutno ništavo gaženje Ustava, pod pretnjom ustavnopravne i krivičnopravne odgovornosti. Kad nema mesta političkom sporazumu Srbije i „Kosova“, ostaje prostor za drugačije dogovaranje: tehničko i tehnološko, ekonomsko i finansijsko, socijalno, medicinsko, obrazovno, versko i kakvo sve ne.

Kosovo“ je samo „faktička država“, i to pod protektoratom, a sve dok Srbija ne prizna secesiju takvom će i ostati. Ovoga su itetako svesni političari i brojni profesori ustavnog i međunarodnog prava sa zapada i istoka

Argumenti da ne pokleknemo i do kraja ne pogazimo svoj ustav su solidni kad je reč o političkim, a sasvim dobri kada govorimo o pravnim razlozima. Politički se zasnivaju na tome da većina planete ˗ po stanovništvu, teritoriji, broju država, doduše ne i po bogatstvu ˗ podržava teritorijalnu celovitost Srbije. Svet je već neko vreme ugrubo podeljen na dva tabora tako da bivše kolonijalne sile, neki njihovi dominioni i države koje ne vode samostalnu spoljnu politiku stoje na strani „Kosova“, dok su sve ostale uz Srbiju.

Naši pravni argumenti mnogo su puta isticani ˗ od međunarodnopravnih tu je prvenstveno Rezolucija 1244 SB UN, kao i opštepriznato načelo teritorijalnog integriteta država. Druga strana pak poziva se na međunarodno pravo naroda na samoopredeljenje. Koje u sukobu ta dva prava prevladava?

Država odavno više ne predstavlja faktičko vladanje putem prava i sile na nekoj teritoriji, već da bi bila punopravna u međunarodnoj zajednici mora biti listom priznata od drugih i matične države (one od koje se odvaja). „Kosovo“ je samo „faktička država“, i to pod protektoratom, a sve dok Srbija ne prizna secesiju takvom će i ostati.

Ne treba hitati, ne smemo žuriti i dozvoliti da se politika sile, ucene i interesa kapitala nametne pravu. Ni našem ustavu. Ako ništa, budimo bar kao kiparski Grci koji čekaju na povrat svoga severa evo pola veka, nezaboravljajući da je pravo na njihovoj strani

Ovoga su itetako svesni političari i brojni profesori ustavnog i međunarodnog prava sa zapada i istoka, većinom ne želeći da priznaju kako u pravnom smislu Srbija praktično ima pravo apsolutnog veta (zabrane) na kosovsku nezavisnu državu. Stoga se kao teorijsko opravdanje prava na samoopredeljenje „Kosovara“ navodi „remedijalna (lekovita) secesija“ koja bi bila dopuštena jer su „Kosovari“ organizovano, dugo i masovno ugnjetavani u Srbiji i Jugoslaviji (sic!). Međutim, to sasvim retko objektivno pokušavaju dokazati kako pravnici tako i političari, već se na zapadu uzima zdravo za gotovo (aksiom) da je bilo teškog gaženja ljudskih prava pa je moralno da Srbija secesiju prizna. A tu su i sila i ucena da Srbiji u tome „pripomognu“.

Navedeni pravni argumenti za celovitost Srbije pojačavaju, polako ali sigurno, naše političke izglede. Ne treba hitati, ne smemo žuriti i dozvoliti da se politika sile, ucene i interesa kapitala nametne pravu. Ni našem ustavu. Ako ništa, budimo bar kao kiparski Grci koji čekaju na povrat svoga severa evo pola veka, nezaboravljajući da je pravo na njihovoj strani.

(Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu)