Ne-mediji i produkcija ništavila

Slično je bilo i u Blicu. Tu ste, na naslovnoj stranici, mogli da pročitate vest kako Bojana Lekić počinje da piše za NIN, kako je umro Huan Antonio Samaran ili kako je Zvezda izgubila od Javora. Ali otvaranje Avalskog tornja nije zasluživalo čak ni rečenicu na Blicovoj internet naslovnici.

Pitam se zašto li je to tako? Kako je moguće da se, u sredu, na Avali, za B92 i za Blic ništa nije desilo? Ni toranj od 200 metara, ni predsednik, ni patrijarh, ni to što Koštunica nije pozvan na otvaranje[3], ni to što je Tadić, onda, rekao da mu je zbog toga žao[4], ništa od toga nije bila vest i ništa od toga za ove naše medije nije bilo vredno ni spomena u najavama vesti.

Kada se pitamo zašto je to tako, dolazimo do jednog jednostavnog odgovora – pa to, zapravo i nisu mediji. Medij znači opštilo, sredstvo za opštenje, sredstvo kojim se šire obaveštenja od opšteg interesa za neku zajednicu, sredstvo koje služi opštem interesu jednog društva. Ali, B92 i Blic sve to već poodavno nisu. Od „opšteg interesa“ i od „služenja zajednici“ kod njih je, izgleda, ostao samo „interes“ i „služenje“.

Ovaj njihov ne-događaj učinio je da se oni konačno konstituišu u ne-medij. B92 je jednostavno postao ne-televizija, a Blic ne-novine. A takvi entiteti od publike prave ne-gledaoce i ne-čitaoce. Koliko li će samo ova produkcija ništavila još potrajati?
_________________________