Nahijske gazde i politika štednje

U svojim  čestim javnim nastupima,  po pravilu bez sučeljavanja mišljenja i ozbiljnog kritičkog dijaloga,  predsednik vlade Srbije  Aleksandar Vučić istrajno se zalaže za prihvatanje njegove verzije   i shvatanja protestantske etike rada. Pri tome se on na  neutemeljen i neadekvatan način poziva na  stavove Maksa Vebera, ali ga  to ne  sprečava da ulazi o u pseudo-teorijske rasprave o pojmu posvećenosti( o tome je  veoma  zasnovano pisao u svojoj kolumni  Cvjetin Milivojević).  Ne izostaju ni već farsični pozivi  upućeni srpskom narodu da mora da  konačno promeni svoju  svest, da bude preduzimljiviji i da ne očekuje stalno  da mu država pomaže, prestane da čeka da mu nešto padne sa neba, da bude vredniji, preduzimljiviji  i iznad svega da  pokorno i bez roptanja bude  spreman na samoodricanje i štednju.

Sve su to  ideološke  mantre koje Vučić ponavlja do u beskraj u njegovim sve zamornijim i ispraznijim  politikantskim nastupima. A svaki kritički intoniran glas, po njemu,  dolazi od strane onih koji su „lenjivci“, „neradnici“ i koji jedino umeju da se bave kritizerstvom, budući da su obuzeti ličnom mržnjom i nespremnošću  da vide epohalne rezultate koje postiže ova vlada. U nekoliko navrata, u svojim  maratonskim intervjuima, koji više liče na  beskrajne monologe, on je izrekao pohvale na račun trpeljivih penzionera koji su se žrtvovali kako bi bio sproveden program finansijske konsolidacije i štednje.

    Međutim, kada vođa naprednjaka govori o fundamentalnom i sudbonosnom značaju štednje, skromnosti i samoodricanja on nam duguje jednostavan odgovor. Da li se ove spasonosne mere  odnose i na  njegove najbliže saradnike koji bi verovatno trebali da prednjače u sprovođenju njegovog protestantskog preumljenja? Očigledno je da se na nivou zvanične politike i dalje čuju pozivi na  neophodnost štednje i odricanja, jer to je, navodno, jedina zaloga da se stigne do obećanog boljeg života, ali se u stvarnom životu  može videti da su funkcioneri naprednjačkog  režima već uveliko sebi  uspeli da obezbede  način života koji se  baš i ne uklapa u demagoške mantre naprednjačkog vođe. Njih  mnogo ne dotiču  njegovi pozivi na štednju, odricanje  i skromnost.

 Najsvežiji primer  je  nedavno upriličena  svadbe sina B. Gašića, jednog od najbližih saradnika  premijera  i predsednika  naprednjaka. Ta kruševačka svadba decenije“ sigurno se ne može podvesti pod uzuse  i  obrasce  protestantske posvećenosti o kojima tako strastveno govori  Vučić.On sam je izrazio veliko žaljenje što nije mogao da prisustvuje tom  skromnom i štedljivom porodičnom slavlju. Na njemu je, kao što i dolikuje oblasnim gospodarima,  bilo  500 zvanica (među njima i naprednjački ministri), razapet je  ogroman šator (u kojem je sve bilo belo sa pink i plavim svetlima) na terasi restorana „Bagdala“ koji je namenski restauriran za ovu prigodu.

Kako sleduje velikim crkvenim ktitorima crkveno venčanje obavio je episkop  kruševački vladika David, uz sasluženje još petorice sveštenika iz Kruševca i pojanje  crkvenog hora, obezbeđenje je bilo pojačano, a čitav događaj sniman je kamerom instaliranom na dronu. I sve se to odvija u vreme kada nam premijer govori o neophodnosti štednje i odricanja, u gradu koji je ekonomski devastiran, jer deli sudbinu mnogih mesta u tranziciji,  kada stotine hiljada  ljudi jedva preživljava i nalazi se  na egzistencijalnom minimumu, a širi se socijalno beznađe, endemsko siromaštvo  i besperspektivnost.

 Ovakvi događaji  čija je  svrha  da se pokaže moć i bogatstvo pojedinih  porodica samo svedoče da  i dalje funkcioniše sistem nedodirljivih nahijskih gazda, koje su  samo logičan i prirodan izraz  bahatosti i  otvorene  hipokrizije naprednjačkog  režima. Da li će premijer Vučić, koji nas inače stalno zasipa podacima o poboljšanoj naplati poreza i ostalih davanja kao i  svrshodnosti štednje i smanjenja penzija i plata u javnom sektoru, priupitati svog bliskog saradnika koliko je koštala ova  svadba decenije u njegovoj kruševačkoj nahiji? Naravno da neće, jer  on se  ni po koju cenu ne odriče svojih vernih saradnika i sledbenika, ali će nastaviti da nas zasipa svojim ideološkim floskulama o nužnosti štednje i prednostima skandinavskog modela društva, protestantskoj etici rada i nemačkom „Berufu“.

Ali jedno je  sasvim sigurno. Ovak preumljeni pristalica Martina Lutera morao bi da zna da je, na primer, u skandinavskim zemljama društveno neprihvatljivo i neprikladno  da se bilo ko razmeće svojim bogatstvom i statusnim simbolima  moći. To je lekcija koju vođa naprednjaka izgleda preskočio na kratkom kursu  koji su mu upriličili njegovi medijski savetnici i politički konsultanti. U politici su   ipak doslednost i načelnost najvažnije  vrline, bez obzira što one ne donose trenutne političke uspehe i ne podižu stranačke rejtinge. Ali bez njih se svako političko delovanje brzo pretvara u hipokriziju, bahatost i licemerstvo, što se već uveliko  dešava kada je u pitanju ovdašnji naprednjački režim.