Мумифицирање академских фараона и Веља из Лондона

 „Време пркоси свему, али пирамиде пркосе времену“.

У Старом Египту фараони су се након смрти мунифицирали. У гробнице су сахрањивани са разним драгоценостима, златом, али и храном и пићем. Веровало се да у каквом стању тело буде на овом свету и какве материјалне благодети стоје на располагању у гробници, исто ће бити и на оном свету. Пирамида је у себи садржала затворен систем лавирината, кроз који је малтене било немогуће доћи до фараоновог тела у гробници. То је требало да фараоновој моћи обезбеди вечност.

Но, како би наш народ рекао: „И над попом има поп“. Односно у овом пирамидалном систему и над фараоном фараон. А то су ректор, декан, односно директор у зависности о ком облику високошколске установе говоримо или како их закон обједињавајуће назива – орган пословођења. Наиме поред тога што се мандат продужава са три на четири године, сада орган пословођења може уместо укупно два мандата, бити биран неограничени број пута. Овакво решење увод је, односно у неким случајевима завршетак процеса претварања образовних установа у приватне прћије.

Чињеница је да декан, без обзира што је први међу једнакима, ипак лако преузима улогу одлучујућег чиниоца у кадрирању факултетом и нарочито доласку нових кадрова. Такође кроз друге ситнице које живот значе, попут коме ће се платити и одобрити студијски боравци, ко ће представљати институцију на престижним конференцијама, а коме ће се делегирати административно мастиљарење, ствара се једна лепа ниша за куповину утицаја. Е сада будући да га бирају они које доводи о чијем професионалном и животном комодитету значајно одлучује, јасно је замислити како се кроз намицање већине ствара један леп пирамидално вечни реизборни систем – фараонски сан!

Потпуно је нејасно зашто се одустало од досадашњег решење које подразумева ограничење на два мандата. Реч је у принципу о упоредноправном стандарду, који важи и у земљама у региону које су нам по правном, али и социолошком склопу најближе. Власт се временски ограничава, јер постоји тенденција да ће онај који је врши, почети да је (зло)употребљава како би на власти остао непримерено дуго. Управо зато у савременим политичким системима мандат непосредно изабраног председника се ограничава на два мандата.

Садашњег декана на мом факултету, морам рећи памтим по добру. Његовог претходника, који је често излазио студентским захтевима, а нарочито је помогао студенте сиромашнијег имовног стања, па смо га из милоште прозвали студентска мајка, такође. У једној радио емисији баш поводом овог закона упознао сам декана Биолошког факултета дивног човека који је чак јавно рекао да не подржава ову фараонску одредбу и да једва чека да се по окончању мандата врати професорским обавезама. Но, закони се и не пишу због најбољих, него најгорих. А најбољи су овде генерално гледано изузетак.

На све ово нацртом закона уводи се институт асистента са докторатом између класичне асистентуре и доцентуре, чиме се заправо продужава и отежава напредовање младих који се одржавају у односу зависности и стрепње. А у том систему, част изузетцима, врло често нема места за најбоље.

Често се сетим свог пријатеља Веље који сада завршава докторат у Лондону. Иако је био међу најбољим студентима и желео да остане у нашој академској заједници за њега некако није било места. Отишао је и на магистарским студијама на Оксфорду изабран за најбољег студента у својој генерацији. На тако престижном међународном универзитету где долазе најбољи из целог света...

Руку на срцу у систему где се до позиције да метафорично речено, част изузецима, стиже тако што онима изнад себе „доносите бурек“ логично је да за такве нема места. Неки од њих, међутим, не желе да иду по бурек, већ процене да им је боље да оду на Оксфорд по награду. Веља на крају крајева није на губитку. А ми?  

Аутор је председник Удружења за заштиту уставности и законитости