Moralna obnova

Politička kampanja za vanredne parlamentarne izbore u Crnoj Gori 29. marta, najmirnija je od 1990. godine, kada su se na ovim prostorima, posle više decenija, pojavile različite partije. Ton takvoj kampanji, čini se, daje Nova srpska demokratija, stranka nastala spajanjem Srpske narodne stranke i Narodne srpske stranke. Čelnici ove partije: Andrija Mandić, Goran Danilović, Strahinja Bulajić, Slaven Radunović, Budimir Aleksić, Emilo Labudović i drugi, u svojim obraćanjima biračima, gotovo i ne pominju opoziciju, niti vređaju ličnosti koje personifikuju vlast. Istovremeno, „iz svih oružja“ kritikuju učinak vlasti u poslednje dve decenije „porazan za Crnu Goru sa ekonomskog i, naročito, moralnog stanovišta“.

„Crna Gora vapi za moralnom obnovom!“ – uzviknuo je pretposlednje subote pred izbore, u Baru, u sali SO, predsednik NSD Andrija Mandić. U isto vreme, nekoliko stotina metara dalje, prema obali, u Domu kulture, promociju su imali oni koji su, po mišljenju NSD, krivci za ekonomsko i moralno posrnuće Crne Gore. Po ustaljenoj praksi, predsednik parlamenta Ranko Krivokapić je „gađao“ na patriotizam birača u „Baru – caru“, Svetozar Marović je, u šaljivom tonu, nipodaštavao opoziciju, a premijer Milo Đukanović je ozbiljnim glasom objašnjavao šta je sve učinjeno i sačuvano i šta tek treba da se uradi na putu evro-atlantskih integracija Crne Gore. Mandić je kazao da je nepristojno glasati za jedne iste punih 20 godina „sve i da su najbolji bili, a nisu“, dok je Đukanović ponovio da se nada da će im na nekim narednim izborima opozicija biti ozbiljniji konkurent. Mandić je naglasio da narod ćuti, uplašen zbog ekonomske krize koja je već došla, Đukanović je rekao da nema razloga za strah, jer je crnogorska ekonomija vitalna i fleksibilna i opstala je i u mnogo težim okolnostima, naročito kada je bila u dvočlanoj federaciji. O svemu ovome, konačnu i presudnu reč imaće građani u nedelju koja prva dođe.

Inače, i ova predizborna kampanja je potvrdila da Srbi polako izlaze iz defanzive na koju su medijskim udarima, sa raznih strana, u poslednjih 12 godina, bili primorani. Više se ne brane i zato i ne napadaju sa previše emocija i grubih reči, kao nekad. Istina je kasnila, ali je, očigledno, stigla. I među Srbima je bilo teških zločinaca u potonjem građanskom ratu i svaki srpski zločin svaki normalno vaspitani Srbin prima na svoja pleća kao svoj veliki greh, ali su veći zločinci, po svemu što se moglo videti i pročitati, ipak, bili među mudžahedinima u Bosni i stražarima u splitskoj Lori. Sa druge strane, među Hrvatima i Bošnjacima bilo je junaka, ali je najveći junak u tom strašnom ratu bio Srbin – mladić Srđan Aleksić. On je na trebinjskoj pijaci 21. januara 1993. spasao život svom poznaniku muslimanu od četvorice razuzdanih srpskih rezervista i – izgubio svoj. Od zadobijenih povreda kundacima i nogama upao je u komu i šest dana kasnije je preminuo, na Savin dan, u dvadeset sedmoj godini.

Mnogi rezonuju: ako svakog 16. avgusta desetine hiljada obožavaoca iz celog sveta mogu da dođu u Memfis da odaju poštu muzičaru, kralju rokenrola Elvisu Prisliju koji je umro je u 43. godini, od bolesti srca i preteranog konzumiranja droga, onda Srbi, gde kod da su, imaju mnogo više razloga da se svakog Savin dana okupljaju na trebinjskom groblju i odaju počast svom vitezu Srđanu Aleksiću.

Srbima na ovim prostorima je, upornom medijskom kampanjom, nametnuto da su u građanskom ratu bili gori od drugih. Iako, naravno, to nisu, počeli su da prihvataju neku imaginarnu kolektivnu krivicu. Sada je to svojevrsno „posipanje pepelom“ zaustavljeno. Srbi su i ovde, u Crnoj Gori, ponosni na svoje poreklo, makar koliko i drugi. I svesni da moraju da se izbore i dobiju sva prava kao i drugi narodi u bivšim jugoslovenskim republikama.