Minsk, ili moć ruske diplomatije

Susret lidera Carinske unije sa Petrom Porošenkom i briselskim birokratama u Minsku nesumnjivo predstavlja diplomatsku pobedu Rusije par excellence. Naravno, ona nije došla sama od sebe, već je, kao i svaka pobeda, izvojevana mnogim teškim diplomatskim bitkama koje Rusija vodi od početka krize u Ukrajini. I ne samo u Ukrajini.

Ruska diplomatija uspela je da sebe postavi kao dominantnu svuda gde Rusija nalazi svoje interese. Mudrošću, istrajnošću, doslednošću i diplomatskom uglađenošću uspeva da ostvari postavljene ciljeve, a da pri tome ne trijumfuje, već pažljivo čuva obraz protivnika. Takva kakva je već je stekla simpatije mnogih država i svetskog javnog mnjenja.

No, vratimo se Minsku.

Samo saznanje da se susret odigrao u Minsku kod evropskog prosečnog potrošača zapadnih medijskih proizvoda izaziva čuđenje. U Minsku, a ne u Briselu, rešava se najteži evropski problem od okončanja Drugog svetskog rata?! Minsk, prisetiće se prosečni Evropljanin, to je prestonica zemlje u kojoj vlada diktatura. U Minsku stoluje poslednji evropski diktator Aleksandar Lukašenko. Civilizovana, demokratska Evropa uvela je sankcije toj zemlji-pariji i prekinula svaki kontakt sa njom. "Šta traži Keti u Minsku?", zapitaće se Evropljanin i popiće pivo. Zasad. Kasnije, zapitaće se kako to da je u Minsk otputovala baš u trenutku kada su proruske snage u Ukrajini krenule u kontraofanzivu, u kojoj su, očigledno za veoma kratko vreme, ostvarile veliki uspeh.

Za one koji su u Minsk poslali Keti, glavnog evropskog energetičara i glavnog evropskog trgovca (Keti je tu bila samo dekoracija) noćne more su se dodatno uvećale. Ne samo da Majdan ne daje rezultate, već su i neki među njima počeli da misle svojim novčanikom, a to je očigledno mnogo opasnije nego progutati Minsk.  Pri svemu tome, Rusija zasad nije potegla nijedno od svojih najopasnijih oružja - gas i vojsku, ne daj bože.

A progutati Minsk nije bilo nimalo lako zbog svih poruka koje je "minski susret" poslao svetu. Nadobudni zapad priznao je "diktatorski" Minsk drugim evropskim Briselom, a Carinsku uniju, u najmanju ruku, kao ravnopravnu Evropskoj uniji. Odlukom da u razgovorima učestvuju svi demokratski izabrani lideri Carinske unije pokazano je svetskoj javnosti da ta unija nije birokratizovana tvorevina, u kojoj u ime članica odluke donosi neka nedemokratska, nadnacionalna komisija.

I ne samo to. Učešće svih predsednika šalje jasnu poruku o čvrstom jedinstvu Carinske unije po ekonomskim pitanjima u vezi sa Ukrajinom. Što je sve suprotno onoj drugoj, Evropskoj uniji, koja muku muči po istom pitanju. Pri tome, druge dve članice Carinske unije nisu bile uključene u razgovore koji se tiču odnosa Rusije i Ukrajine. Rusija je zbog velikog broja Rusa koji žive u Ukrajini htela-ne htela uvučena u sukob sa tom zemljom, ali Lukašenko i Nazarbajev niti su hteli, niti su primoravani da se o tome izjašnjavaju. Ta činjenica, sama po sebi, govori o karakteru savezništva koje Rusija sklapa sa drugim državama.

U ovom kontekstu nemoguće je ne osvrnuti se na položaj zemalja članica Evropske unije, pa i na zemlje kandidate, koje su u obavezi da bespogovorno izvršavaju odluke Evropske komisije. Sve u svemu, bolja promocija Carinske unije od ove nije se mogla smisliti.

Ta bilateralna strana "minskog susreta" takođe šalje veoma precizne poruke. Poruke koje je ovom prilikom ruska diplomatija kroz usta predsednika Putina uputila, pre svih ukrajinskom narodu, a pred raspisane parlamentarne izbore, gole su činjenice. Rusija je izračunala - ulazak u EU koštaće vas 165 milijardi dolara, a Rusiju tri. Izbor je vaš. A što se tiče sukoba na jugoistoku (podv. autor), to nije stvar Rusije. Pametnom dosta.