„Milosrdni anđeo“ deset godina posle

Danas, deset godina pošto je „Milosrdni anđeo“ napalm i kasetnim bombama „oplemenjenim“ osiromašenim uranom zasuo moju domovinu, oni su nam najbolji prijatelji.

Oprostili su nam što su nas tukli, bombardovali i ubijali. Što su pokušali da u nama ubiju i dušu i ponos i identitet. A danas, oni su nama najbolji prijatelji. Nude nam svetlu perspektivu, sigurnu budućnost, bezbrižnost u Srbiji u granicama „beogradskog pašaluka“. Jednostavno, bez njih ne možemo iako nam, to zna svako dete, rade o glavi, državi i fizičkom opstanku.

Kratko nam je pamćenje, a kao da je bilo juče. Ta sreda, 24. mart 1999. godine. Negde oko osam sati uveče. “Milosrdni anđeo“ doleteo je iz pakla, na krilima NATO pakta, pod dirigentskom palicom Solane i „prvih violina“ Klarka, Olbrajtove, Klintona... I svima smo im oprostili!

Uostalom, šta ima da im se zameri, pa neki vrli, potonji gospodari ovog prostora zdušno su ih zvali, pozivali i molili – bombardujte nas, za naše dobro... A njima nije trebalo reći dva puta. I bombardovali su punih 78 dana. Mogli su oni i duže. Možda nisu hteli, a možda su uvideli da su toliko grešni, pa su preplašeni sopstvene beskrupuloznosti i moći ustuknuli. A možda ih je samo ošinula Božja misao – „oprosti im, ne znaju šta rade!“

I sa našeg neba su tog sedamdeset i osmog dana nestale utvare ostavljajući za sobom pustoš, smrt i beznađe.

Posle su na krilima „Milosrdnog anđela“ doleteli neki novi ljudi. Među njima i oni koji su tu pošast i avet prizvali i koji su ih potom amnestirali, opraštajući im i okrivljujući neke druge. Srbi su postali krivi za sve i samo zato što su se – branili.

I deset godina posle, neki iz tog ešalona, koji je šurovao sa onima koji su pokušali da zatru svaki trag ovog naroda, traže krivce. Gde drugo, nego među nama, i čudom se čude kada se samo spomene reč patriotizam ili, ne daj Bože, glasno izgovore imena onih kojima smo oprostili što su nas za – naše dobro ubijali.

Među nama smo našli krivce i one koji su krivi i one koji su pravi. Po metodologiji Haškog tribunala. Mnogi trunu u zatvorima zarad činjenja i nečinjenja, krivi i nevini, manje ili više, ali ne i zasigurno onoliko koliko su krivi oni koji su, prkoseći pravdi i pravu, argumentom sile i moći – ubijali. Sami sebi su dali za pravo da su u pravu i da im niko i ništa ne može. Uostalom, pokazali smo im i sami da im ništa ne možemo i nećemo. Pa oni su naši dobrotvori.

Danas, 10 godina posle, s gorčinom i tugom sećamo se početka apokalipse. Nadali smo se, kada je posle 78 dana utihnula i poslednja NATO bomba, da je to kraj patnjama, poniženjima, suzama... Kao i mnogo puta do sada – prevarili smo se. Dajući za pravo dokazanim ljudomrzcima, opraštajući im neoprostivo, otvorili smo Pandorinu kutiju daljeg propadanja, rastakanja i poniženja.

To što po kadkad bljesne neka varnica, neka iskra srpske pronicljivosti, mentaliteta večnog borca, ljudi koji se ne mire, to je samo dah i odjek nekih prošlih vremena. Vremena u kojima se nad nama nada vijorila kao zastava i kada smo verovali da je čovek ono najvrednije i da su svi ljudi po svojoj prirodi jednaki.

I 10 godina i 78 dana posle čekaju nas još mnoga iskušenja. Neki „Milosrdni anđeo“ sedi, zlurado se kezeći, šćućuren negde u senci „vladalaca sveta“. Onih kojima idemo na podvorenje podvijena repa. A oni, moćni i bezobzirni iščekuju da, možda ponovo kao i početkom 1999. godine, dobiju mig odavde, ili im jednostavno dozlogrdi čekanje da se dogodi da Srbima još jednom padne na pamet da budu prkosni i hrabri i dozvole sebi da se – brane!

Oprostili su nam što su nas ubijali. I mi smo, izgleda, oprostili sve njima! Ili se samo pravimo da smo zaboravili ono što se zaboraviti ne može?