Mi i dalje vređamo

Za razliku od Rimljana koji su pre dva milenijuma razapeli živog Hrista, drugosrbijanski jurišnici koji već danima razapinju pokojnog patrijarha Pavla savršeno znaju šta rade. Zato to i rade.

Znaju oni da je Srpska pravoslavna crkva jedina nacionalna institucija koja i dalje uživa veliki ugled u narodu. Jeste, taj narod često gunđa na pohlepne sveštenike i njihovu tarifu, koja je matematički fenomen – jednačina u kojoj nema poznatih vrednosti, pa je onda svaki rezultat tačan. Ali, taj isti narod, iz puno razloga, ipak voli i poštuje svoju crkvu. Između ostalog i zato što ona jeste upravo to – njegova crkva. Koja uvek deli sudbinu s njim. Pet vekova otomanske okupacije, pa stradanja Srba u Hrvatskoj i Bosni za vreme Drugog svetskog rata, pa četiri i po decenije socijalizma, pa onda poslednjih deset godina na Kosmetu... U svim tim golgotama, običan čovek imao je i ima u Crkvi ono što mu je najpotrebnije – pomoć, podršku i utočište.

Ne morate da budete vernik da biste to poštovali. Niti da bi Srpska pravoslavna crkva poštovala vas. Malo li je primera, pa i u novijoj, krvavoj istoriji, da su se katolici i muslimani masovno lečili u srpskim pravoslavnim hramovima (od kojih su neke, na Kosmetu, kasnije spalili i srušili)! Zato nije nikakvo čudo što SPC redovno zauzima prvo mesto u onim anketama "Institucije u koje građani Srbije imaju poverenja". Ljudi mogu da se ljute ovog ili onog sveštenika, ali ne i na crkvu koja predstavlja, kažu, kičmu ovog naroda.

Patrijarh Pavle, kao neko ko se 19 godina, i to kakvih 19 godina, nalazio na čelu SPC, svakako da u ovom trenutku personifikuje taj ogroman ugled u narodu. Plus je, zahvaljujući isposničkom ponašanju i držanju, stekao i nešto ličnog ugleda. Njegov odlazak s ovog sveta, iako je preminuo s navršenih 95 godina i posle duge bolesti, zato predstavlja gubitak za SPC i srpsku naciju. A za ovdašnje napadne bezbožnike – idealnu priliku da svoj zahuktali krstaški rat protiv Srpske pravoslavne crkve dodatno zaoštre.

Priliku koriste nemilice. Udarna pera Druge Srbije, od Petra Lukovića, preko Teofila Pančića i nezaobilaznog Mirka Đorđevića, pa do Žarka Koraća, ismevaju čin proglašenja nacionalne žalosti, veru u Boga kao takvu, crkvu kao svakakvu, čak i samog pokojnog patrijarha. Sajtovi "E novina" i "Peščanika", od kako je objavljeno da je Njegova svetost preminula, krcati su tekstovima u kojima se izriču najgore kvalifikacije o SPC i Patrijarhu Pavlu, dok se Srbija ocenjuje kao zaostala, klerikalna imitacija države.

Od koga je, nije ni za čuditi. Ali, nameće se pitanje šta je svrha dana žalosti, makar to bila i tri dana žalosti. Neće biti da se tom prilikom vodi računa jedino o tome da na televiziji nema pesama i komedija. Valjda pravila u takvim situacijama zabranjuju još nešto, a ne samo prikazivanje "Mućki". Recimo, vređanje osobe (ili osoba) zbog čije je smrti i proglašena nacionalna žalost – to bi, barem po logici stvari, moralo da povlači zakonsku odgovornost. Inače, čemu uopšte služi dan žalosti, ako pomenuti aktivisti i glasila Druge Srbije mogu po svom nahođenju da objavljuju takve gadosti i bljuvotine?!

Oni apsolutno znaju šta rade. Znaju da je proglašena nacionalna žalost i potpuno svesno je krše. Što znači, ispunili su sve neophodne i dovoljne uslove da budu kažnjeni zbog svog bezobrazluka.

Da li će i biti? Čisto sumnjam. Srbija će, kako bi dokazala da nije klerikalna, poštedeti ove koji je optužuju da je klerikalna zbog toga što se usudila da tuguje za poglavarom crkve koja već vekovima delu sudbinu naroda koji je i stvorio ovu državu. Nevolja je samo što će, u istom trošku, Srbija tim nečinjenjem ko zna koji put pokazati i da je neozbiljna država.

P. S. Iako je posebno neprijatno bilo otvoreno pismo "Građanske Vojvodine", samozvane "inicijative nevladinih organizacija" od kojih je kao prvo navedeno Nezavisno društvo novinara Vojvodine, kojim predsedava legendarni Dinko Gruhonjić, ne bi ga trebalo tumačiti u ovom kontekstu, barem dok se ne Nenad Čanak i Ivica Dačić ne dogovore da li Dan žalosti koji proglasi Vlada Srbije važi i u Vojvodini.