LDP i njegova polubraća

„Sve prolazi, i ništa ne ostaje“ – reče pre 2500 godina Heraklit. No, pitanje je da li bi to mudri filozof iz Efesa rekao da je kojim slučajem imao viziju naše izmučene Srbije, odnosno memljivog, nezdravog sistema koji ovde uporno opstaje.

Kod nas izgleda izbori ne služe za to da bi odabrali one koji mogu da učine nešto više i bolje za nas. Već da promenimo „Kurtu sa Murtom“, odnosno, da nas baš uvek ne zavitlavaju i eksploatišu isti. Ako vam se čini da preterujem, pa razmislite i sami – da li su se posle 5. oktobra promenili principi po kojima sve u ovoj zemlji funkcioniše? Da li ima manje korupcije, otvorenog lopovluka, nepotizma, klanovskog duha? Da li je dolazak prethodne vlade nešto u tom pogledu promenio? Je li možda ova nova, u većoj meri „evropejska“, uradila nešto u vezi sa poboljšanjem nakaradnog sistema?

Partije u Srbiji možemo da podelimo na sistemske, i one koje to nisu, samo ako stvari posmatramo formalno tj. analiziramo odnos prema ustavnom poretku. U tom slučaju, gotovo sve relevantne partije spadaju u sistemski tabor. Od iole značajnih stranaka, jedino LDP, koji ne uvažava teritorijalni integritet zemlje, spada u drugu grupu. No, ako se radi o odnosu prema lošem sistemu, onda su sve naše stranke sistemske!

Doduše, LDP nastoji da se i u tom pogledu predstavi kao antisistemska stranka. I, izgleda, ima onih koji njegovim liderima veruju. Ne glasaju za Čedu samo oni koji su antisrpski isprogramirani, koji žive u kominternovskom uverenju, preobučenom u novo mondijalističko ruho, da su Srbi „zao“, „hegemonistički narod“. Da su narod koji zbog svoje „negativne prirode“ uvek postupa pogrešno, dok „napaćeni narodi“ oko njega, šta god da rade, apriori postupaju ispravno! Za LDP iz inata glasaju i mnogi kojima se sve smučilo, a Čeda ih je preveo „žedne preko vode“. Za to mu je poslužio nakaradni koncept o dva modela države njegove duhovne majke Latinke Perović.

S jedne strane, ona stavlja „koncept moderne države“, izgrađene po zapadnoevropskom uzoru. Ta država je odgovorna, pravna, posvećena svojim građanima, demokratska, efikasna. Njena privredna je napredna, a obrazovni, socijalni i zdravstveni sistemi dobri. Ukratko, prema rečima L. Perović, radi se o orijentaciji „države na razvoj u dubinu“. Razume se, smatra ona, takva država nije baš voljna da se „bakće“ nacionalnim interesima (drugačije shvaćenim od zalaganja za kvalitet života građana i građanki).

Nasuprot tom modernističko-dubinskom konceptu, navodno, stoji onaj posvećen „širini“. Naravno, teritorijalnoj. Tu se sve vrti oko „zavetne misli o oslobođenju i ujedinjenju čitavog srpskog naroda“. Kvalitet života građana je nebitan, a sve je podređeno spomenutom „zavetnom cilju“. Doduše, ne baš sve. Vodi se računa i o ličnim interesima vladajućih. Otuda, sistem je u ekonomskom smislu inertan, generalno koruptivan i lopovski, plemensko-klanovski, opresivan kada se radi o ljudskim pravima i individualnim slobodama.

Sve to su prazne priče! Dovoljno je osvrnuti se na ponašanje Čede i njegovih saradnika dok su bili na vlasti. Sistem tada ni za dlaku nije bio bolji. Lopovska privatizacija bila je u jeku. Oni su divljali u besnim limuzinama po ulicama Beograda. Koliko su ljudska prava poštovana mogu da posvedoče oni koji su greškom privedeni tokom Operacije „Sablja“. Sve u svemu, od preobražaja države „širine“ u onu koja je „orijentisana na dubinu“ (tj. dobrobit građana) nije bilo ni nagoveštaja. Jedino, činjenica je da su srpski nacionalni interesi zapostavljani. Kao što je i fakat da uspešne evropske zemlje itekako štite svoje na vrlo tradicionalna način shvaćene nacionalne interese, dok uporedo rade na unapređenju standarda građana. One zahvataju i „po dubini“ i „po širini“.

Borba za interese nacije, sama po sebi, ne isključuje zalaganje za kvalitet života građana tj. izgradnju moderne, socijalno odgovorne i funkcionalne države. S druge strane, nebriga za građane, ma koliko vlast bila uverena da je pokretana patriotskim motivima, podriva borbu za nacionalne ciljeve. Samoživost i orijentalni duh vladajućih često do te mere revoltira građane da svoje nezadovoljstvo političarima projektuju na sopstveni narod u celini. Drugim rečima, ne samo da slabi njihovo osećanje nacionalne solidarnosti, već ono usled frustracije nekad prerasta i u odbojnost prema svemu srpskom.

Kad to imamo u vidu, onda možemo da kažemo da su naše relevantne partije, bez obzira za šta se načelno zalažu, uglavnom na negativan način sistemske (doprinose očuvanju lošeg sistema) i suštinski anacionalne. Pošto je velikom delu njihovog vođstva, ali i nemalom delu aktivnog članstva, pre svega važno da se lično okoriste, one su generator nacionalne apatije Srba. Time mnoge navode da kažu: „Baš me briga i za Kosovo, i za Vojvodinu, i za Srpsku, a i za Srbe u Crnoj Gori“. I da glasaju za LDP. A nama ostaje da se setimo da je Heraklit tvrdio da se sve menja tako što gori, i da se borimo da izgori sve što je trulo u državi Srbiji. I da tako doprinesemo da ona postane normalna država, orijentisana i na dubinu i na širinu, kao i sve uspešne zemlje ovog sveta.