Lažni opozicionari srpskog političkog fudbala

(Revolucija, 17. 10. 2012)

Porazi seniorske i omladinske reprezentacije Srbije u fudbalu znače da Srbija ne samo da neće otići na prvenstvo sveta ili Evrope - porazi u fudbalu pokazuju da će Srbija izgubiti Kosmet, da neće ući u Evropsku uniju niti će postati deo Evroazije, porazi u fudbalu pokazuju da Vojvodina neće ostati  u Srbiji. 

Bez hitnih i suštinskih promena za deset godina Srbija neće postojati. 

Ako do hitnih i suštinskih promena ne može da dođe u srpskom fudbalu, ne možemo očekivati brze i ozbiljne promene u političkom, privrednom, kulturnom, pravosudnom i medijskom životu Srbije.

Nije rešenje smeniti predsednika Fudbalskog saveza Srbije. To je samo početak rešavanja problema. Njegovu smenu neko treba već sutra da pokrene i predsednika FSS treba smeniti do kraja nedelje. To je problem. Nema ko da pokrene njegovu smenu.

Po redu stvari, smenu treba da pokrenu ljudi koji sada rade u fudbalskim organizacijama i klubovima. Ti ljudi se ne razlikuju od predsednika FSS. Od njih ne možemo očekivati da to urade. Na primer, Savo Milošević se nametao kao opozicija. Sada je deo strukture FSS. Iz opozicije je ušao u ''režim'' pošto je privatno bankrotirao. Kako sam čuo, imao je promašene investicije. Sada se pominje da je cela reprezentacija povezana sa nekim menadžerom, pa je taj menadžer pozajmljivao i novac srpskim klubovima. 

Novi selektor Siniša Mihajlović nastupio je oštro kada se pojavio na tom mestu, tražio je da se peva himna, stvarao je ''nacionalni'' naboj'', što nije bilo sporno, ali sada svi pričaju o menadžeru koji je njegov prijatelj i čiji igrači igraju u prvom timu reprezentacije dok neki bolji sede na klupi. Juče je došlo do razlaza između kapitena i selektora. Da li su ova dešavanja slična sa dešavanjima u političkom životu? Da li već 20 godina imamo lažne opozicionare i lažne mesije, koji samo gledaju svoje privatne interese?

Dalje, pošto je predsednik FSS osumnjičen za brojne kriminalne radnje, kao i dobar deo ljudi koji rade u fudbalskim organizacijama i klubovima, nužnu smenu i odgovornost za promene mogu da preuzmu državne institucije: BIA, policija i tužilaštvo. Neko treba da povede istrage i da sve zataškavane slučajeve, sve do sada prikupljene dokaze izvadi iz fioka i krene u raciju. Međutim, ljudi koji rade u BIA, policiji i tužilaštvu ne razlikuju se od ljudi koji rade u srpskom fudbalu. Od njih ne možemo očekivati da to urade. Neko mora, prvo, da pokrene istrage i raciju u BIA, policiji i tužilaštvu. Pošto BIA, policija i tužilaštvo nisu u stanju da reše probleme u fudbalskom savezu, kako od njih očekivati da reše probleme u privatizaciji, kako od njih da očekujemo reviziju privatizacije?

Na kraju, navijači i javnost. Šta očekivati od onih kojima ovi i ovakvi vladaju? 

Rasizam na utakmici mlade reprezentacije, zviždanja i drugi problemi na utakmicama seniorske reprezentacije, huligani kao navijači fudbalskih klubova, uopšte svih sportskih klubova - primer sa nedavne rukometne utakmice u Nišu kada je došlo do tuče između navijača Partizana što za posledicu može imati gašenje kluba - pokazuju da neko mora da pokrene istrage i raciju među navijačkim grupama. 

Tu je problem i dublji. Ovi negativni procesi pokazuju da su potrebne duboke promene u sistemu obrazovanja, pokazuju veliki nedostatak kulture i vaspitanja, nedostatak poslova i mogućnosti zarađivanja na drugi način, a te promene ne mogu doći preko noći.

Mediji su posebna priča. Neko mora te promene vrlo brzo pokrenuti.

Huligani i deca koja idu tim putem dolaze iz nekih porodica, idu u škole, deo su ovog društva. Isti ti huligani koji vređaju igrače crne boje kože, koji se istrebljuju međusobno, koji ubijaju strane navijače, došli bi i na dan održavanja parade ponosa da se biju sa policijom, a deo javnosti bi odobravao (neki bi i blagoslovili) nasilje. Ukoliko bi ti isti huligani jednog dana bili mobilisani ili se sami javili da idu na Kosmet u rat, možda bi dobar deo njih stvarno stigao na Kosmet, možda bi od tog dela deo njih stvarno hrabro ratovao, ali možemo da zamislimo na kom nivou bi bila disciplina, kako bi izgledalo osvajanje albanskog sela ili ulazak u albanske kuće, kako bi izgledalo zarobljavanje žena i dece, itd.

Sve smo to videli na ratištima tokom devedestih. Srbija se od tada nije mnogo promenila.  Stanje u srpskom fudbalu to najbolje pokazuje. Za to stanje su najmanje drugi krivi. Pogledajmo sebe.