Kosovo i Palestina - imaju li nova priznanja Kosova smisla?

Sledećeg februara navršavaju se četiri godine otkako je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, a tu nezavisnost je priznalo do sada 86 članica UN, kako navodi zvanična Priština: priznanja od strane Nigerije, Gvineje Bisao i još nekih zemalja su i dalje pod znakom pitanja. Ne samo što Kosovo ne priznaju dve stalne članice SB UN, Rusija i Kina, i što je Kosovo time po sistemu spojenih sudova sprečeno da bude član skoro svih ostalih međunarodnih organizacija, već imaju li smisla dalja priznanja u svetlu aktuelnih napora Palestine da se domogne stolice UN?

Palestinu u ovom trenutku priznaje čak 128 članica UN i samo je još jedno priznanje deli od dvotrećinske većine. Iako između Kosova i Palestine ne može da se podvuče jasna paralela jer je Kosovo deo teritorije jedne priznate članice UN, a Palestina deo bivše mandatne teritorije koju je, po planu UN, trebalo podeliti na jevrejski i arapski deo, ipak je čitav niz sličnosti između Kosova i Palestine, a posebno u svetlu odmeravanja snaga na globalnoj političkoj sceni. Sem toga, ne ulazeći u razloge i motive, i Palestina je jednostranom deklaracijom proglasila nezavisnost 1988. godine u glavnom gradu Alžira, a bila je odmah priznata od velikog broja zemalja.

Palestina je prošlog septembra pokušala postati članica UN, no stalna američka pretnja vetoom, kao i pritisak Amerike na neke članice SB UN, doveli su do toga da Palestina nije na kraju ni predala formalni zahtev, procenivši da nema dovoljnih devet glasova u SB UN kojim bi moralno pobedila i pored američkog veta, čime bi se Izrael i SAD našli u izolovanoj atmosferi.

Poslednja zemlja koja je priznala Palestinu je Island, što je tek druga zapadna zemlja nakon Malte, ne računajući nove članice evroatlantskih integracija iz bivšeg istočnog bloka. A poslednja zemlja koja je priznala Kosovo je Sao Tome i Principe, bivša portugalska kolonija, a pada u oči to da se priznanje desilo samo dan pre prestanka dvogodišnjeg mandata Brazila kao nestalne članice Saveta bezbednosti UN, zemlje koja ne samo što ima prisne odnose sa ostalim bivšim portugalskim kolonijama, nego je ekonomski džin u usponu.

Dakle, ako Palestina sa svojih 128 priznanja, i činjenicom da nije separatistička teritorija neke druge priznate države, ne može iz ugla SAD i Zapada da postane članica UN, zašto se Kosovo uporno i dalje gura napred sa svojih 86 priznanja (i ta brojka je sporna) i pored toga što ima daleko manje argumenata od Palestine, kao i sam broj priznanja i pored svih pritisaka? Odgovor leži, pre svega, u činjenici da Srbi za razliku od Jevreja nemaju ni izbliza moćan lobi u svetu, dijaspora im je tanja i brojčano i organizaciono.

Imam utisak da glavni promoteri nezavisnosti Kosova nisu, kada je Priština proglasila nezavisnost 2008, računali na značajno diplomatsko napredovanje Palestine u periodu nakon toga i sijaset priznanja Palestine u Latinskoj Americi, pre svega, uključujući neke rastuće ekonomije poput Brazila. Da li su sponzori kosovske nezavisnosti u ćorsokaku imajući u vidu da Palestina neće postati članica UN sve dok se ne postigne trajani kompromis s Izraelom. Čini mi se da je taj put još uvek nepregledan više zbog statusa Istočnog Jerusalima, koji Palestina smatra svojom prestonicom, a koji je anektiran od strane Izraela, ne smatra se, dakle, ni okupiranom teritorijom, koji je glavni kamen spoticanja, za koji je Benjamin Netanjahu rekao da će večno, kao celina, biti prestonica jevrejske države.

Ako je tako, i ako na to dodamo i ostale bolne tačke poput neminovne razmene (korekcije) teritorija, tj. granica, onda se postavlja pitanje šta je to još kec u rukavu Amerike i Zapada po pitanju oduzimanja Kosova jednoj UN članici, tj.Srbiji? Nesumnjivo da je to jedino - buduće uslovljavanje prijemom u EU.

Ali, pet članica EU i dalje ne priznaje Kosovo, i sigurno je da to neće učiniti. Svaka iz svojih razloga, ali neće. Šta onda? Može li Srbija reći da ne vidi u čemu bi bio problem da bude šesta članica EU koja ne priznaje Kosovo?