Ko peva, na naciju ne misli

Što se tiče muzičke scene Zapadnog Balkana, SFRJ je, hvala na pitanju, živa i zdrava. Postojani kano klisurine, pevači i pevačice sa prostora bivše Jugoslavije neumorno održavaju duh zajedničke države, što se jasno može videti na bilo kom od nebrojenih muzičkih festivala u ovom delu sveta, gde svaka varoš sa najmanje tri semafora ima i svoj "san remo".

Uzmite, na primer, nedavno takmičenje za najbolju pesmu Balkana. "Balkan mjuzik avords" bio je zvaničan – normalno, anglizovan – naziv ove pevačke smotre, održane u Sofiji proteklog vikenda. Bosnu i Hercegovinu tamo je predstavljala Emina Jahović, pevačica koja se, inače, pre svega dva meseca takmičila na izboru za srpskog predstavnika na Pesmi Evrovizije (taj izbor će u narodu ostati upamćen kao "Bregovizija", po doživotnom maršalu jugoslovenske muzičke scene Goranu Bregoviću, koji je svojim angažmanom uštedeo pare RTS-u, tj. svima nama, kako su objasnili sa javnog servisa).

Nešto je tu, priznaćete, potpuno besmisleno. Šta? Možda sledeće poređenje može da odgonetne: zamislite da Nemanja Vidić trenira sa našom fudbalskom reprezentacijom, ali ga selektor Radomir Antić izostavi sa konačnog spiska igrača koje će voditi na Svetsko prvenstvo, pa Vidića onda pozovu Slovenci, te on na kraju igra za njih na predstojećem Mundijalu. Eto, upravo tako bi mogao da deluje nastup Emine Jahović, rođene Novopazarke, kao predstavnice Bosne i Hercegovine.

Ali, ipak ne deluje. Iz prostog razloga što u muzičkom svetu nacionalnost ne igra ni približno onoliko bitnu ulogu kao u sportu ili politici. Nemanja Vidić nikada neće igrati za Slovence, niti za bilo koju reprezentaciju izuzev Srbije (osim, možda, za Užičku Republiku, ukoliko Mlađan Dinkić i Nenad Čanak malo preteraju sa regionalizacijom kako je oni shvataju). Boris Tadić nikada neće biti predsednik Crne Gore. Slavica Đukić-Dejanović nikada neće predsedavati Saboru Hrvatske. Nasuprot tome, Željko Joksimović može jedne godine da peva za Srbiju i Crnu Goru, a naredne da komponuje za BiH, da bi posle opet predstavljao Srbiju, u čije je ime odneo pobedu proteklog vikenda u Sofiji. Severina može da snima spotove umotana u "šahovnicu" i predstavlja Hrvatsku na Evroviziji, a da onda na nekom koncertu u Srbiji peva "Ja sam Srbijanka" zajedno sa razdraganom gomilom. Pa tako i Emina Jahović može u martu da peva za Srbiju (tačnije, pokuša da peva za Srbiju – na stranu to što bi, ako ne iz muzičkih, a ono političkih i međunacionalnih razloga, verovatno bilo mnogo bolje da se Emina i plasirala na Evroviziju), a u maju za Bosnu, i to u duetu sa Dinom Merlinom, svojevremeno poznatim po žestokim antisrpskim stavovima.

Ali sve to manje-više u redu. Ono što je besmisleno u celoj ovoj priči jeste samo uplitanje nacija i država u muzičku industriju. Nažalost, to je upravo ono što akteri navedene industije često rade, očigledno nalazeći neku računicu u tome što svaki pevač sa ovih prostora može da predstavlja svaku od zemalja sa ovih prostora. I to je, po svoj prilici, još jedan od specijaliteta ovih prostora, koji se ne primenjuje u ostatku sveta. Da li je Kristina Agilera ikada pevala "za svoju zemlju" na nekom takmičenju? Nije. Bili Ajdol, Madona, Bijonse, Mik DŽeger, Vitni Hjuston, Selin Dion? Ni oni.

Šta onda motiviše razne emine, bregoviće, joksimoviće i severine da predstavljaju svoju zemlju? Tj. sve svoje zemlje. Nije li možda reč o patriotizmu? Nikako. Da tu ima makar i zrnce rodoljublja, već bi Sonja Biserko ubacila ove izvođače u svoj čuveni godišnji izveštaj, navodeći ih kao retrogadne snage koje nas koče na putu evropskih integracija. Ne, ovdašnji pevači nisu ništa veće patriote nego njihove neuporedivo slavnije, bogatije i uspešnije kolege iz belog sveta (koje, čak, svako malo pevaju vojnicima svoje države), a razlozi zbog kojih svako malo oblače "nacionalnu uniformu" sigurno nemaju nikakve dodirne tačke sa emocijama. Pre će biti da su im motivi vezani za ono što su Bregović i RTS, svojim nesebičnim angažmanom, uštedeli srpskim poreskim obveznicima.

Na nesreću, apsurd muzičke nacionalnosti neće nestati preko noći. I dalje ćemo gledati kako pevači i pevačice nastupaju na ovom ili onom festivalu za ovu ili onu državu. A kada bi se taj običaj ukinuo, sto posto niko ne bi žalio za njim. Evo, razmislite, da li bi u Srbiji ikoga ko ima muzičkog, pa i životnog, ukusa, potreslo kada bi Milan Stanković na predstojećoj Evroviziji pevao ne za Srbiju, nego za sebe?! Da li bi iko bio oštećen ako oni debilni stihovi, ona buka i one šiške ne bi bili propraćeni natpisom "Srbija"?! Štaviše, autor ovih redova bi bio srećan. A vi?