Ko još nije shvatio, objasniće mu Ko

Krajnje neobična činjenica da nijedna srpska televizija ne preuzima direktan prenos iz Međunarodnog suda pravde postala je kudikamo razumljivija posle istupanja Harolda Honđu Koa, pravnog zastupnika SAD i šefa američke delegacije u procesu između Beograda i Prištine. Naime, ono što je Honđu Ko izgovorio u Palati mira potvrđuje da su bili u pravu svi ovdašnji evroskeptici, koji godinama unazad upozoravaju na pogubne posledice "saradnje" sa Haškim tribunalom i na to da, od 17. februara prošle godine, približavanje Evropskoj uniji znači udaljavanje od Kosmeta. Posle Koovog izlaganja[1], dosta je jasnije zbog čega aktuelnim srpskim vlastima, koje su apsolutna ideološka suprotnost evroskeptika, nije u interesu da slika iz Palate mira dopire do srpskih glasača.

Braneći odluku svoje države da prizna "nezavisnost" Kosova, Honđu Ko se, između ostalog, pozivao na presudu Milanu Milutinoviću u Haškom tribunalu, iz koje je naveo da su kosovski Albanci bili izloženi državnom nasilju, koje je kulminiralo 1999. godine kada je "ubijeno 10.000, a proterano oko milion Albanaca". Ovakva argumentacija američkog pravnog zastupnika predstavlja potvrdu najcrnjih slutnji mnogih ovdašnjih intelektualaca, analitičara, politikologa, ali i političara, da će nam se izručivanje nekadašnjih državnih funkcionera Haškom tribunalu obiti o glavu u najgorem trenutku. Još od kako su Zoran Đinđić i Čedomir Jovanović na Vidovdan 2001. "hrabro" i "beskompromisno" poslali Slobodana Miloševića put haške tamnice, a tu njihovu odluku najglasnije pravdao tadašnji ministar pravde Vladan Batić, svako ko je posumnjao u krajnje efekte takve "saradnje" sa Hagom bio je podvrgnut ruganju i ismevanju. Izručivanje Miloševića, a uskoro i ostalih državnih, vojnih i policijskih funkcionera iz devedesetih, DOS-ovski prvaci predstavljali su narodu kao prečicu do boljeg života, bezviznog režima, izobilja Evropske unije... Uveravali su nas da Ričard Mej i druge sudije Haškog tribunala ne sude srpskom narodu, već isključivo pojedincima, odnosno, da je procesuiranje tih pojedinaca pred Haškim tribunalom još i najbolji način da Srbi skinu kolektivnu krivicu sa sebe! Oni koji su u svemu tome videli opasnu municiju za ne baš prijateljski nastrojene svetske moćnike bivali su marginalizovani, te oklevetani kao ostaci "miloševićevske politike" (čak i ako su proveli devedesete boreći se protiv tog istog Miloševića), rigidni nacionalisti, zaslepljeni klerofašisti, propagatori ratnih zločina i ratnih zločinaca, kočničari "modernizacije" Srbije i njenog okasnelog civilizacijskog napretka...

Ako i niko pre njega, Harold Honđu Ko pokazao je svojim izlaganjem da su ovdašnji protivnici Haškog tribunala, prve "političke realnosti" na koju su nas navikavali od 5. oktobra naovamo, nažalost bili potpuno u pravu u svom oprezu prema instituciji koja nikada nije ni pokazivala nameru da sudi hrvatskom, bosanskom ili albanskom rukovodstvu, već samo srpskom. Realnost koju sada imamo je da će američki, britanski, francuski ili bilo koji drugi pravnici, do kraja sveta i veka moći da potežu presude Haškog tribunala protiv Srbije.

Još jedna iluzija koju je razbio Honđu Ko, inače verni sledbenik Klintonovih, najmoćnije porodice američke politike[2], jeste ona da osporavanje kosmetske "nezavisnosti" nije ni u kakvoj vezi sa procesom evropskih, ili evroatlantskih integracija. Kako prenose izveštači iz Međunarodnog suda pravde, američki zastupnik rekao je da je nezavisnost Kosova učvrstila stabilnost u regionu i "otvorila vrata evropske budućnosti" za sve države. Kako je to "nezavisnost" južne srpske pokrajine "otvorila vrata" ostalim državama regiona, ne bi trebalo da nas previše zanima. Ali, ono što bi bilo dobro da nama, kao srpskoj javnosti, bude protumačeno, jeste kako su to Hašim Tači i kompanija prošlogodišnjom Prištinskom deklaracijom "otvorili vrata evropske budućnosti" Srbiji, koju Honđu Ko svakako ubraja u države regiona. Očigledno, Honđu Ko zna nešto što mi ne znamo. Ili se pravimo da ne znamo, jer je lakše radovati se "belom šengenu" koji, začudo, ne važi za naše državljane sa Kosmeta, ukoliko se pretvaramo da on nema nikakve političke posledice.

Operisana od navike da svom stanovništvu pojašnjava zašto radi to što radi, a ne radi ono što bi bilo logičnije da radi, vlast u Srbiji žestoko profitira na tome što nema direktnih prenosa procesa pred Međunarodnim sudom pravde. Možemo samo da nagađamo koje su još ovdašnje slutnje dobile tamo svoju najcrnju potvrdu. Ipak, nema gore slutnje od ove sa kojom se suočavamo sada – da je sav trud vladajućih krugova da sakriju suštinu procesa u MSP od ovdašnjih glasača bio potpuno suvišan. Odnosno, da će srpska javnost krajnje ravnodušno posmatrati kako se svaka manipulacija, koja joj je bila servirana u poslednjih devet godina, pretvara u ogoljenu laž.