Jednačina sa jednom nepoznatom ili pekarska je tuga pregolema

Javna je tajna da u Srbiji deluje hiljade osposobljenih ljudi, a prema nekim procenama cifra se kreće do oko 8.000, kojima je zadatak da na volšeban način upravljaju ovom zemljom. Ti ljudi rade u Srbiji u okviru diplomatskih predstavništava mnogih zemalja, a najviše zapadnih, u različitim marketinškim, konsultantskim, advokatskim i tzv. real-estate firmama, a obavezan su dekor svakog ministarstva u vladi, gde budno kontrolišu da ova zemlja ne isklizne iz koloseka evro-atlantske propasti.

Ti ljudi, prema sopstvenim priznanjima se ovde osećaju vrlo lepo. Dobro zarađuju, Beograd je bezbedan grad, Srbi su ljubazan narod, hrana je odlična, splavovi trešte, devojke su jeftine a mnogo lepe (to svi listom ističu), nema terorističkih pretnji, saradnici rado sarađuju, a i Dubrovnik je blizu. Sa resursima kojima raspolažu, vrlo lako i jeftino mogu  doći do 4-5 saradnika, što ovu armiju aktivista podiže na sasvim zavidan broj od 40.000 aktera.

Sa tolikim ljudskim i materijalnim resursima, a pri vrlo slabom našem odgovoru, ovaj korpus vrlo lako upravlja javnim životom, bezbednošću, medijima, javnom mnjenjem, školstvom, civilnim društvom... A dokaza je bezbroj.

Tehnika koju primenjuju je savršena. Do te mere je sve razrađeno, i prilagođeno našoj uspavanoj, anacionalnoj i apatriotskoj kolektivnoj svesti, da im ne treba više od nekoliko minuta da izazovu reakcije uperene protiv nas, i sve to uz pomoć medijske mašine pripišu nama. A mi više i nemamo toliko pepela za posipanje, koliko nam sugerišu da nam treba.

Do te mere su nas izdrilovali da se osećamo krivim još od Velikog praska, i poniženim do Sudnjega dana, da se naša krivica jednostavno podrazumeva. I mi se sa time mirimo. Dovoljno je da nekom psetu neko u Borči odseče rep, da to saopšti neka „nacionalna frekvencija“, i da se dobije fotorobot Srbina, koji ne priznaje secesiju Kosova, ne želi u Eu i NATO i voli Rusiju.

Sve je poznato što se tiče akta međunarodnog terorizma koji se dogodio na utakmici Srbija-Albanija, a za čiju realizaciju je bilo potrebno angažovanje desetina najboljih od ovih 8.000, uključujući i strane ambasadore od kojih najviše jednog koji se odmah oglasio sa „Nisam ja, majke mi!“ Taj teroristički akt je urađen maestralno, i tu su srpske službe bezbednosti, srpska država i srpski mentalitet doživeli nokaut.

Tim gestom je ipak, Albanija mnogima gurnula prst u oko, i to je već nekoliko sati nakon napada postalo jasno. Velika Albanija je prepoznata kao pretnja Balkanu, i ne samo Balkanu. E sad majstori ne bi bili majstori, kada ne bi znali svoj posao.

Odmah se organizuju napadi na „fortifikacijske objekte“ velikoalbanske agresije, oličene u pekarama, i to samo u Vojvodini. Ne u Nišu, Beogradu ili Kruševcu, koji su bliže toj Albaniji, nego baš i samo u Vojvodini. Naravno, apriori počinioci su Srbi, a žrtve kako-kad. Ponekad Šiptari, ponekad Goranci (čije se radnje poznaju po ćiriličnim natpisima), pa je i neki vojvođanski  pekar Makedonac platio glavom jer je otpustio nekog ljutitog radnika, ali zgodno je i taj zločin došao u ovom kontekstu.

Ekspresno se javio i lider LSV Nenad Čanak, poznat po mnogim agresivnim ispadima, kako će on štititi komšije pekare Albance, ako to država neće (a Gorance, Makedonce?). Od koga? Od koga da štiti? U kom svojstvu? Kako misli da preuzme ulogu države?

Pita li se neko, nije li ovaj talas napada samo nastavak onoga što se desilo na stadionu Partizana. Teroristički akt je uspešan, ako se izvede iznenada, efikasno i samo jednom. A to se na stadionu Partizana dogodilo. Bio je to vrlo uspešan napad. Ako smo tada bili iznenađeni, da li je red da budemo iznenađeni i povodom ovog talasa paljevina pekara u Vojvodini? Nije red. Jer bismo time pokazali ne samo koliko smo nespremni, nego i koliko smo glupi.

Kome ide u prilog razgolićivanje Velike Albanije više nego Srbiji? Nikome. Zašto bi Srbi i Srbija činili akte koji treba da zataškaju jedan ovakav „zicer“ za našu buduću regionalnu politiku? I to ni manje ni više nego paljevinom nekakvih beznačajnih objekata, ili zastava Albanije na stadionima. Ni zbog čega.

Zašto baš u Vojvodini? Znamo li mi ko sve od dalekih nam zapadnih prijatelja, pa do najbližih „susjeda“, obaveštajno,  propagandno i ekonomski rovari Vojvodinom. Kome treba destabilizacija Vojvodine, pa makar se kao povod koristile pekare? Srbiji, i Srbima sigurno ne.

Matematički gledano, ovde se radi o jednačini sa jednom nepoznatom. Ako znamo šta se radi, i znamo kome ide u prilog, automatski možemo znati i ko to radi. Prosto! Ne?  Ne vrede tu urokljivi pogledi spikera javnih i ostalih servisa, upućenih Srbima, kao ni neprestana prebacivanja briselskih birokrata.  Srbiji ne treba ni destabilizacija Vojvodine, ni Velika Albanija, niti bilo kakav konflikt. Kome treba paljenje pekare? Srbima ne! Kome treba paljenje džamije? Srbima ne! A nekome trebaju.

Trebaju upravo protagonistima terorističkih akata i destabilizacije Srbije, koji upravo na ovaj način najbolje mogu da poentiraju. Nažalost, nesposobnost naših kontraobaveštajnih službi i uopšte sistema bezbednosti ostavlja isuviše prostora za etiketiranje našeg naroda i države. Etikete se lepe za nas k`o mokre novine, a nema ko od toga da nas zaštiti. Za sada je država pokazala u tom pogledu izuzetnu nesposobnost i zaostajanje za agencijama koje promovišu našu satanizaciju. A državi je posao ne samo da globi narod, nego i da ga štiti. Za nju smo se borili, i od nje to tražimo. Dobro je što štiti manjine, ali bi malo mogla da se pozabavi i većinom, dok je još ima.

Možda su neposredni izvršioci zaista mladići srpske nacionalnosti i možda u svojoj naivnosti ili gluposti misle da čine patriotsko delo. Ali pravi režiseri sigurno nisu Srbi. A posao države i njenih bezbednosnih službi je da te režisere otkrije, pohapsi ili protera iz zemlje, a ne da se pred njima klanja.  

Zato pre nego što se samooptužimo i pre nego što posegnemo za pepelom, zapitajmo se zašto nam se nešto dešava, i uvek budimo svesni da imamo posla sa moćnim i dobro organizovanim strukturama. A one se po delima se poznaju.