Izbor patrijarha - trun i balvani

Sa novim patrijarhom srpskim g. Porfirijem, a tadašnjim episkopom jegarskim, razgovarala sam pre dosta godina kada smo radili intervju za jedan časopis. Dok smo se dogovarali za intervju nazvala sam ga jednom prilikom i upitala: „Kako ste, šta radite?“ Na to mi je vladika odgovorio mirno i jednostavno: „Evo šetam malo sa braćom narkomanima.“ 

Ta njegova rečenica, tako jednostavno izrečena, naučili su me u sekundi više nego što bi mogle stotine stranica i rečenica koje pišu i izgovaraju motivatori, psiholozi, duhovni učitelji i svi koji se trude da savremenom čoveku prenesu neka drevna znanja o čoveku na moderan način (neki uspešno, neki manje uspešno, neki neuspešno, no nije to tema).

Shvatila sam kolika je moć iskrenosti, otvorenog srca i saosećanja i da te osobine, koje savremena civilizacija smatra nedostatkom, slabošću i naivnošću, jesu prava hrabrost i put ka autentičnosti. Govoriti svoju istinu uvek i uprkos većini koja smatra da su igre, manipulacije i skrivanje put ka moći po svetskim merilima, jeste jedan od najvažnijih nauka koji nam je i sam Isus Hrist ostavio, uz zapovest ljubavi, koja daje hrabrost i radost.

Prenos ustoličenja novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve g. Porfirija, posle dužeg vremena nosio je onu uzvišenu radost liturgije i svečanost trenutka u kome su svi koji su se srcem uključili i učestvovali

Prenos ustoličenja novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve g. Porfirija, posle dužeg vremena nosio je onu uzvišenu radost liturgije i svečanost trenutka u kome su svi koji su se srcem uključili i učestvovali. Oko Saborne crkve stajale su novinarske ekipe, ljudi koji nisu uspeli da uđu, radoznalci, iz Patrijaršije su izlazili razni ljudi, neki u mantijama, neki u službenim odelima, i sve je to povremeno moglo da se vidi u prenosu.

Ovoga puta tako jasno se mogla videti, a još bolje osetiti nevidljiva, ali jasna i oštra granica između spoljašnjeg užurbanog sveta i svečanog radosnog bogosluženja u crkvi. U kadrovima iz crkve oživela je istorija duga više od osam vekova, ona posebna dimenzija večnosti ili neprolazne sadašnjosti, radost i jednoglasno uzvikivanje Aksios, savršena harmonija glasova iz hora koja je plovila  preko dubokih glasova sveštenika i želja da sve to traje i traje... baš kako Crnjanski kaže u Seobama „slatko pravoslavije“.  Tako jasno se moglo videti i osetiti da crkva, uprkos svemu, i jeste i nije od ovoga sveta, i da je sve ovosvetsko prolazno, ali da se merila politike i sveta ne mogu nikada primeniti na dimenziju tajanstvenog i večnog u crkvi.

Iako mislimo da znamo u kakvoj društvenoj klimi živimo, ipak smo zatečeni količinom mržnje i besa koja je istog sekunda kada je objavljeno da je izabran 46. patrijarh SPC, pokuljala kao gnoj  po društvenim mrežama i raznolikim medijima, uz takvu žestinu i upornost koje se ne bi postideo ni besni čopor kada dohvati plen i ne pušta dok ne pokida sve

A spoljašnji svet? Pa to je ono što živimo i što nam je poznato, ali tu počinje i problem i rešenje.  Iako mislimo da znamo u kakvoj društvenoj klimi živimo, ipak smo zatečeni količinom mržnje i besa koja je istog sekunda kada je objavljeno da je izabran 46. patrijarh SPC, pokuljala kao gnoj  po svim društvenim mrežama i raznolikim medijima, uz takvu žestinu i upornost koje se ne bi postideo ni besni čopor kada dohvati plen i ne pušta dok ne pokida sve.

Kakvih je sve tu  neverovatnih „pouzdanih“ informacija napisano, i to ne samo sa tastatura deklarisanih ateista, nego i sa tastatura čiji vlasnici ističu da su vernici SPC! Ta naša „pravoverna“ braća i sestre, da upotrebim oslovljavanje koje oni koriste kada se krpe preko društvenih mreža, uz obavezno praštaj brate, ali... prečesto zaboravljaju ono poznato „ ne sudi da ti se ne sudi“- I u tom ali se krije sve. Sav bes, frustracija, neznanje, sluđenost od silnih informacija, lično nezadovoljstvo, politička ostrašćenost ili verovanje da su pozvani da brane pravu veru od crkve, vladika, sveštenika, monaha, politike, Vučića.... pre svega od njega!

Kakve supermoći dadoše oni predsedniku Srbije i politici, mislim da bi mu bilo drago da ih ima, ali nema ih. Moraću da razočaram sve gorljive  branioce crkve od  klera i politike, i sve deklarisane i skrivene mrzitelje crkve, ali izbor patrijarha nije isto što i parlamentarni ili  predsednički izbori. Nije ni nalik!

Apostolski način izbora, ma šta ko mislio o njemu, ipak daje konačnu reč u izboru sili Svetoga Duha koja nije od ovoga sveta i to je ta tajanstvena dimenzija crkve na koju svet nema uticaja. I nije prvi ni poslednji put da država želi da ima uticaja u crkvi, ni da ga postiže u nekoj meri, tako je od kada je sveta i veka, a nije ni crkvi prvi put da se suočava sa tim izazovom i rešava ga kako kada zna, ume i može.

Iza crkve stoji neprekinuti kontinuitet osmovekovnog trajanja u slučaju SPC, ili 2000 godina ukupno, te se ni naše današnje vladike i sveštenstvo ne oslanjaju samo na sebe i svoju pamet, nego kao i svi mudri i dugovečni organizmi na duboku riznicu žive tradicije ( kako je definiše T.S. Eliot u čuvenom esejuo tradiciji)iz koje potiču i koju nastavljaju do u večnost, nadamo se.  Naravno da u tom mnoštvu ljudi iz crkve ima različitih ličnosti, kao i svuda, neki su mudriji, neki jaki u molitvi i(li) podvigu, neki obrazovaniji, neki praktični, neki distancirani, neki topliji, neki zalutali, neki površni. Tako je bilo od kada je sveta i veka, jer šarena je Božija bašta. 

To nikome ne daje za pravo da vređa, kleveta, unapred  (i unazad) osuđuje mog i patrijarha svih pripadnika SPC. Spadaju li u ta čuvena ljudska prava koja se, jel'te ne smeju kršiti i verska prava i osećanja pravoslavnih, ili to važi samo za druge konfesije?

To nikome ne daje za pravo da vređa, kleveta, unapred  (i unazad) osuđuje mog i patrijarha svih pripadnika SPC. Spadaju li u ta čuvena ljudska prava koja se, jel'te ne smeju kršiti i verska prava i osećanja pravoslavnih, ili to važi samo za druge konfesije? Takvi novinski naslovi, klipovi, neumesne šale, primitivizam i zaslepljenost ne znam da li su zapamćeni ikada, a kada se izabere poglavar bilo koje verske zajednice, jedino što se radi jeste da se čestita uz želje da opravda odgovornost koja mu je poverena!

I svima koji sada kukaju za blaženopočivšim patrijarhom Pavlom i samo njega tobože priznaju za patrijarha, mali podsetnik. Gde su bili i da li su se bunili kada ga je Srpska reč nacrtala sa redenicima i kada su mu mnogi zamerali što nije diplomata, što nije rečit, što nije glasniji, što ne lupi šakom o sto pred svetskim moćnicima, nego se samo nama obraća i govori nam molite se i praštajte? Ljutio je tada mnoge, kao i sada Porfirije unapred, a da li to danas (ponovo) većina  vidi trun u oku brata svog, abrvno u sopstvenom oku ne vidi? Ili drugačije malo, ko je bez greha, neka baci prvi kamen....ili bar neka da vremenu da pokaže sve i posloži kockice u jedan veći, sada još uvek nevidljivi mozaik.