КонтраБас или изврнути расизам лауреата НИН-ове награде

Неспорно је да свако има право да сладострасно ужива са једномишљеницима у размени најопскурнијих кафанских прича и необузданој машти предимензионираног ега који себе види као свевидећег судију и јединог супериорног трагаоца за најпрљавијим „истинама" једног друштва. Спорно постаје када се такве визије преточене у књигу награде једним од најважнијих књижевних признања у српској књижевној традицији, без обзира на чињеницу да је НИН-ова награда (пре)далеко одмакла  у незаустављивом процесу срозавања некадашњег угледа и кредибилитета.

По дугогодишњој инерцији, добитник ове награде и даље добија највећи публицитет (позитиван или негативан, није битно) и препознатљивост у широј читалачкој публици и целокупној српској књижевној јавности. Да није овогодишњег добитника Басаре и награђеног романа Контраендорфин да нас просветле, ми бисмо и даље мислили да смо народ као и сви други народи и да имамо право да се поносимо оним што смо створили кроз векове и што сматрамо највреднијим.

А можда је баш тај изврнути расизам политички најкоректнија ствар у целој причи, јер народ са таквом генетском грешком која је јел'те фикција и много је духовита, опет и опет бива означен као посебан народ, овога пута у гротескном изврнутом огледалу

Ако се мало поиграмо, па на цео овогодишњи „ниновски“ случај погледамо кроз политички коректне наочаре, тако драге савременим политичким комесарима, чуди да нико од њих није приметио расистичку тезу од које се полази у роману? Или можда јесте, с обзиром да се у образложењу жирија наводи да „уводећи симбол контраендорфина, као кључног биолошког обележја јужнословенских народа, Басара тај свет поставља на језички рингишпил, који у вртоглавој јурњави све и свакога изводи из зоне комфора и поставља пред свевидеће огледало“. А можда је баш тај изврнути расизам политички најкоректнија ствар у целој причи, јер народ са таквом генетском грешком која је јел'те фикција и много је духовита, опет и опет бива означен као посебан народ, овога пута у гротескном изврнутом огледалу.

Проблем сатире као књижевне врсте је у томе да ретко досеже до универзалног значаја, самом природом свог дискурса који често креће од идеологије као полазишта и самим тим себе ограничава у времену или простору идеологије која се демонтира у сатиричном кључу. Мада овогодишњи жири наводи да је „Басарин роман сачињен од немогућих сцена и недопустивих закључака којима се претресају темељи не само Србије, него и савременог света“ Контраендорфин се не бави универзалним људским питањима, чак ни  јужнословенским народима. колико год на моменте може тако да делује. Овај роман се ипак у првом реду бави српском традицијом, тачније њеном демитологизацијом и  детронизацијом у сатиричном и иронијском кључу, али остаје једно локално.дело, разумљиво првенствено нама, а за све остале припаднике човечанства који немају урођени фиктивни хормон несреће може послужити као одлично покриће за даље расиситчко означавање једног народа, само ако се хоће. Начини перцепције неког дела су непредвидљиви, па је могуће и такво читање, што да не.

Да је Басара неталентован или осредњи писац, да  није написао Фаму о бициклистима, све ово и не би било вредно да се забележи. Али није! Он је талентован писац и утолико је цела ствар око Контраендорфина занимљивија . Он је написао роман који између осталог може бити полазна тачка једне нове поетике у српској књижевности. Бројни епигони жељни славе и признања могу лако наставити у сличном кључу да изливају своје личне фрустрације на папир, кривећи усуд што су се родили као Срби, и да се тако, на пример, препоручују „напредном модерном“ свету да их прихвати. Када у једном друштву не постоје неупитне вредности, или се провлаче кроз блато уз урлике масе, то може бити уводни чан разарања свих вредности.

Бројни епигони жељни славе и признања могу лако наставити у сличном кључу да изливају своје личне фрустрације на папир, кривећи усуд што су се родили као Срби, и да се тако, на пример, препоручују „напредном модерном“ свету да их прихвати

 Но, нема потребе за апокалиптичним закључцима и предвиђањима, у праву је Бас када каже да ће све ово бити чудо од петнаест дана. Нема потребе заправо ни за бурним емотивним рекацијама на поједине одломке, срачунато написане да их изазову, довољно је читати их са занимањем непристрасног судије, као слику унутрашњег света једног талентованог српског писца. То није лако у први мах, али уз мало одмицања све постаје јасно и видљиво. Ипак је то само његово виђење (и НИН-овог жирија), и наравно свих оних који се пронађу у свету контраендорфина. Само опуштено, јер ништа заправо није онако како изгледа у Контраендорфину. Ова крајње „хиперболизована, сатирично урнебесна, гротескна слика“ је само слика у огледалу свих оних који се заиста осећају као да им мозак лучи тај чувени фиткивни хормон док око себе гледају „најгори од могућих светова“. И таква перспектива има право на своје постојање и уметнички израз, а ко ће то боље осликати него Басара. Можете се и насмејати, под условом да се не поистоветите или узмете за озбиљно „податке" из романа као истину. Басара се играо са својим демонима и лепо се забавио.

Пошто је Басара већ ушао у српску књижевну традицију и изградио мит о својој духовитости, храбрости да уваља у блато све што се сматра вредним, да изговори и запише сваку пакосну кафанску пашквилу без длаке на језику, његов следећи роман за хет-трик НИН-ове награде могао би да се зове КонтраБас

С обзиром на опис романа који читаоцу пружа издавач романа Контраендорфин, описујући га као „ Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire“, поставља се питање који је следећи логичан корак у овом поетичком кључу? Па свакако детронизација сопственог мита. Пошто је Басара већ ушао у српску књижевну традицију и изградио мит о својој духовитости, храбрости да уваља у блато све што се сматра вредним, да изговори и запише сваку пакосну кафанску пашквилу без длаке на језику, његов следећи роман за хет-трик НИН-ове награде могао би да се зове КонтраБас. Ова исповест човека преплављеног контраендорфином била би коначна детронизација и демонтирање последњег књижевног мита у Србаља, мита да је поигравање са сопственим демонима и изливање сопствене таме на папир велика литература.