Ima li forenzičara u „srpskom avionu“?

Srpski avion opasno se trese i sve više se nekontrolisano približava zemlji.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih u „Zastavu“, po rečima špeditera koji je potpisivao dokumenta o transportu, pristiglo je dosta novih tada najsavremenijih mašina (opreme) u vrednosti većoj od 200 milona maraka. Trebalo je da se omogući dalji napredak i povećanje tadašnjeg posla veka sa Amerikom. Sreća i zadovoljstvo radnika fabrike a bogami i celog Kragujevca bili su nemerljivi – garancija za bolji život naročito njihove dece. A onda se desilo sve ono.

Danas se najveći deo te opreme seče za otpad, a najbolji i još upotrebljivi delovi i mašine čudnim putevima završavaju u Sloveniji. Čerupanje na smrt od milosrdnog anđela ranjene lešine 1999. polako se završava. Prisustvujemo pokopavanju najvećeg i najvažnijeg srpskog (industrijskog) trupla. Lešina zaudara i sve podeseća na mrtvaca i stanje raspadanja u kome se nalazi. Sahranjuju ga oni koji znaju da mnogo zaudara. Nadaju se da državni forenzičari neće pronaći tragove nasilne smrti i locirati krivce i izvršioce. Sopstvenu sigurnost i mogućnost da uživaju u stečenom imaju jedino ako se ove smrti proglase kao prirodne: Zastava, Magnohrom, Viskoza, 29. novembar, Petrohemija, Cer, Filip Kljajić, Elektronska industrija, IMR, BPK...

Građani Srbije glasanjem su hteli i dobili da tranziciom pređemo u bogatije, perspektivnije i na kraju srećnije društvo. Nisu baš svi bili uvereni u sva i na svim medijima najglasnije izrečena obećanja. Radnička klasa ili ti nezadovoljni građani bili su najsložniji i najmasovniji baš u Kragujevcu. Najvećim delom bili su to tadašnji radnici „Zastave“ i ostalog velikog industriskog kompleksa tog grada. Na svojoj koži najbolje su to osetili ministri Đelić, Novaković, .... i dobro razumeli da oni koji su pokrenuli peti oktobar mogu da pokrenu i bilo koji drugi datum u kalendaru – da Murtu vrate na Kurtino mesto. Najveća kritična masa radnika koja je mogla da zamišljene tokove (od koga?) privatizacije spreči ili usmeri drugim tokom morala je biti razmontirana. Sada se vidi da su ti radnici od vlasti a naročito od svojih vođa dovedeni do statusa beznačajne grupe dezorjentisanih ljudi. Možda je 500 miliona eura iz Budžeta Srbije (o čemu se toliko hvali vlast) utrošeno ne samo radi socijalnog mira u Kragujevcu nego (ili pre svega) za rastakanje kritične mase organizovanih radnika, sposobnih za zastupanje interesa i drugih radnika u celoj Srbiji. Za njih sada i agilni predsednik Vlade Cvetković hrabro izjavljuje da nisu opasnost po postojeće stanje i vlast u Srbiji. Kragujevac i „Zastava“ su samo obrazac po kome su se odvijale širom Srbije slične radnje. Zakopavanjem tragova svog ne dela(ovanja) sadašnja granitura na čelu sa Dinkićem želi da ukloni poslednje tragove svojih ružnih radnji. Materjalni dokazi nakaradne privatizacije i rada Agencije za privatizaciju sistematski se uništavaju. Da li će sud prihvatiti svedočenja stotina hiljada nekadašnjih radnika o tome gde se dede leš srpske industrije, ostaje da se vidi.

Oni koji su u to vreme preuređivali Srbiju po svojoj (ili stranoj?) volji i liku požurili su da uvedu strane banke ali i stranu industriju i stranu potrošačku robu u što većem broju. A moglo je i drugačije. Magnohrom, Viskoza, 29. novembar, Petrohemija, Cer, Filip Kljajić, Elektronska industrija, IMR, BPK, ... i radnička klasa koja je u njima obitavala, za sebe i porodicu zarađivala i državnu kasu punila devizama, postala bi osnova srpskog društva sposobnog da se odupre krizi zapadnog modela privrede koja je počela da stvari postavlja na svoje mesto. Menjali su se uslovi, nastajale su nove svetske proizvodne sile. Srbija sa stabilnom industrijskom proizvodnjom bila bi u igri i mogla da servisira svoje dugove i obezbedi razvoj. Postpetooktobarske vlade rasprodale su sve, prezadužile se i napunile svoje i tuđe džepove, a radnike i sve ostale građane a pogotovo njihovu decu ostavile bez ikakve perspektivnije budućnosti. Uništavanjem domaće proizvodnje burazersko-tajkunskom privatizacijom i nekontrolisanim uvozom u zemlju čiji je industriski potencijal uništavan sankcijama (sad znamo i zbog čega) i bestijalnim bombardovanje, omogućilo je uvozničkom (privatizacionom) lobiju da u sprezi sa finansijskim lobijem (ino kreditori) izvuče (ili uvuče u svoje džepove) poslednje ostatke novca građana generacijski sticane. To je činjenica a sva naknadna objašnjavanja tipa loš je liberalizam, odnosno neoliberalizam odnosno bili smo uvučeni u svetske trendove a došla je i kriza takvog koncepta, samo su isprazne priče i objašnjenja za narod nedovoljno informisan i zbog toga uvučen u civilizacijsku kataklizmu.

Umesto bacanja na otpad hiljada mašina srpske industrije moglo je da se svakom radniku proda mašina na kojoj je radio za 1 dinar. Siguran sam da bi jedan deo uradio isto kao vlast i prodao je na otpadu. Siguran sam da bi drugi deo bio malo snalažljiviji i te mašine preprodao i dobio znatno više novca od ovih prvih. A naročito sam siguran da bi ubedljivo najveći deo počeo da radi na tim mašinama sam ili u saradnji sa drugima koji bi imali isti potencijal i znali da pronađu tržište za svoje proizvode ili usluge. Tom i takvom mini biznisu bilo bi potrebno samo minimalno pomoći od strane strašne monster državne i lokalne uprave. Pre svega, da ih odmah ne zadavi svojim nerealno projektovanim potrebnim državnim prihodima. Pogotovu svim zakonima, izmišljenim nametima, koji postoje jedino radi finansiranja same te monster administracije koja pravi takve zakone potrebne prvenstveno njoj samoj. A o pokretanju proizvodnje domaće industrije i koristi koju bi od toga imala Srbija bespotrebno je trošiti reči. Primer Kine, Indije, Brazila a pre njih Japana, Tajvana, Južne Koreje, Singapura i svih ostalih brzo narastajućih ekonomija sve govori, pogotovo o učešću mini porodičnih poslova u takvim ekonomijama.

Prvi potpredsednik Vlade (kopilot) i ministar policije Dačić svojim premeštanjem volje glasača SPS u navodno evropske progresivne snage i pravljenje „Evropa nema alternativu“ koalicije ustvari je na najgrublji način saučestvovao u zatiranju tragova privatizacija i svih kriminalnih radnji u Agenciji za privatizaciju. Jedan od najznačajnijih zahteva u predizbornoj kampanji SPS-a, sa kojim su privukli dobar deo svojih glasača bio je i zahtev za preispitivanjem privatizacije. Mnogo su od takvog zahteva očekivali i penzioneri koji su industriju i sve ostalo stvarali i od svojih zarada odvajali za bolju budućnost potomaka. PUPS ih sada prikazuje kao sopstvene verne glasače. To je bio i zahtev Srpske radikalne stranke, koja je posle poslednjih parlamentarnih izbora mogla da formira vlast sa DSS-om i koalicijom oko SPS-a. Tako formirana koalicija imala bi mogućnost da se njihova predizborna obećanja o proveravanju svih privatizacija u potpunosti sprovedu. Tvrdnje pre svega SRS-a o nebrojanim kriminalnim radnjama u privatizacijama i celokupnom državnom aparatu vezanom za privatizaciju dobile bi svoju potvrdu ili demanti. Ovako učesnici u tom (privatizaciji), sada se sigurno zna, loše odrađenom poslu, dobili su još vremena da sve (Galenika,Telekom, EPS) na njihov način rasprodaju. Dačić je svojim postupkom pre dve godine sprečio da se zaustavi i umanji šteta koju je neoliberalna privatizacija donela građanima Srbije.Taj njegov postupak je omogućio da se još više unište forenzički tragovi srpskog industrijskog trupla. Imao je obavezu da građanima koji su u neuspešnoj privatizaciji, a ne u svetskoj krizi, prepoznali uzrok stanja u kojem se nalaze, omogući da saznaju kakve su privatizacije bile i kako su dovele do ovakvog socijalnog stanja

Forenzičar koji se našao na licu mesta nije postupio po zahtevu profesije, nije zaštitio dokaze, već je i pomagao da što veći broj nestane. U doba svakojakih prekvalifikacija stotina hiljada ostalih bez posla u srpskoj privatizaciji, naći će se i dovoljno novo kvalifikovanih forenzičara da na još uvek velikom truplu srpske industrije pronađu tragove zločina. A posle? Posle je sve u rukama reformisanog srpskog pravosuđa.