Hrvatski veterani ipak neće doći

Juče je objavljena vest da je otkazan dolazak predstavnika vlade Hrvatske, braniteljskih udruga i bivših logoraša, koji su nameravali da uz podršku predsednika Skupštine opštine Zrenjanin Aleksandra Martona u Stajićevu postave spomen-ploču „na stradanje vukovarskih branitelja, zatočenih u tom srpskom koncentracionom logoru“.

U prethodnoj rečenici postoje najmanje dva problematična mesta zbog kojih je najavljena poseta iz „susedne nam i prijateljske zemlje“ čista provokacija.

Prvo, podrška predsednika SO Zrenjanin ovoj akciji Hrvata je izraz slaganja sa stavom hrvatske politike da je Srbija 1991. godine izvršila agresiju na suverenu državu Hrvatsku, tamo razarala gradove, ubijala ljude i uzimala ratne zarobljenike koje je odvodila u koncentracione logore koje je organizovala na svojoj teritoriji. Ovo je teza koju po instrukcijama stručnjaka za politički marketing zastupa zvanična Hrvatska još od početka sukoba na prostorima bivše SFRJ i to smatram za legitimno pravo te države. Oni po najboljim tradicijama „sedam ofanziva“ grade mit o junaštvu hrvatskog naroda i njegove vojske koji su se oduprli velikosrpskom komunističkom agresoru i pod mudrim vođstvom vizionara Tuđmana i Šuška ostvarili „tisućljetni san“ o hrvatskoj državi. Naravno da hrvatska politika ima pravo da sebe hrvatskoj i svetskoj javnosti predstavlja u najlepšem izdanju. Uostalom, za to postoji nacionalni konsenzus i zbog toga tom zemljom isti likovi vladaju već devetnaest godina.

Problem nastaje kada organiRepublike Srbije iz meni nepoznatog razloga prihvataju kao svoje stavove zvanične Hrvatske o ratovima '91–95. godine. A krajnje je vreme da se ovde shvati da to što je Aleksandar Marton funkcioner Čankove LSV ne znači da on svojim činjenjem ili nečinjenjem promoviše politiku te stranke. Njemu je u raspodeli izbornog plena zapalo mesto u lokalnoj samoupravi gde valjda prima platu od države, pa prema tome treba da zastupa interes onoga ko ga plaća a ne interes susedne države. Da napomenem da stvarno ne znam da li predsednik SO Zrenjanin prima platu od države Srbije ili od nekog drugog, što je u poslednje vreme moderno. Neki se javnim radom bave iz potrebe da menjaju Srbiju, a inače su finansijski zbrinuti na drugim mestima, pa se demagoški odriču plata koje im sleduju iz državnog budžeta (Đelić, Đilas...). Naknade po osnovu članstva u upravnim odborima i druge „kombinacije“ ne pominju.

Ovde je bitno da onaj ko se pod bilo kakvim okolnostima nađe na funkciji u državnom organu, dok je na tom mestu mora zastupati interes države. Svoje. Ne sećam se da sam pročitao da je neki državni organ kod nas doneo akt kojim se zvanični stavovi RH o „domovinskom ratu“ prihvataju kao stavovi Republike Srbije. Zbog svega navedenog potrebno je zatražiti odgovornost državnog službenika Aleksandra Martona.

Drugo, do otkazivanja „posete“ Hrvata je došlo jer navodno policija nije sigurna da li im može garantovati bezbednost?! U ovoj zemlji policija godinama unazad ne može da garantuje bezbednost ni sama sebi jer ne radi po zakonu, nego po volji političara čiji puls osluškuju šefovi policije. To je i osnovni uslov za uspeh i napredovanje u službi. Da policija svoj posao radi kako treba, sa istim žarom bi tražila ubice Ranka Panića kao što traži ubice Brisa Tatona. Ljudski život je ljudski život, svejedno da li je reč o plemenitom Francuzu ili o prognaniku iz Like. Naravno, od „drugosrbijanskih“ medija očekujem rafale kritika zašto se policija nije potrudila da obezbedi skup stranih državljana u Srbiji koji nema za cilj ništa drugo nego političku provokaciju. Ali to je valjda sudbina svih banana demokratija.

Istine radi, nije naodmet ponovo reći šta su „logori“ Stajićevo i Begejci. Dana 18. novembra 1991. godine počela je predaja jedinica tzv. Zbora narodne garde i MUP-a SR Hrvatske koje su se odmetnule iz sistema odbrane SFRJ i nametnule se kao „vojska“ nezavisne hrvatske države. Te iste jedinice su od proleća 1991. godine u blokadi držale kasarnu u Vukovaru i učestvovale u miniranju kuća Vukovaraca srpske i jugoslovenske narodnosti. Kao oni koji su vršili vlast u gradu (osim u kasarni JNA) prema činu i položaju odgovorni su za zločine koje su ljudi iz sastava njihovih jedinica, kao i pripadnici raznih odmetnutih grupa (Merčep, itd.) učinili do 18. novembra 1991. godine. Oni koji se pozivaju na „mladost demokracije“ i nepostojanje infrastrukture morali bi da znaju da opravdanja za zločine nema jer niko ih nije terao da se pobune protiv SFRJ koja je imala infrastrukturu, pa je najveći zločin iz nacionalističkih pobuda od Drugog svetskog rata do tada bilo ubistvo šest vojnika JNA koje je počinio Albanac Aziz Keljmendi. Za šest meseci „demokratske“ vlasti u Vukovaru je ubijeno i nestalo više od 100 ljudi – Srba, Jugoslovena i komunista za koje niko nije pozvan na odgovornost do danas. Među hrvatskim sajtovima postoji i sajt necenzurirano.com koji se bavi ratnim zločinima, korupcijom, pretvorbom i uopšte kriminalom, na kome postoji baner Tomislav Merčep. Međutim, o tom živopisnom liku se na tom mestu ne može pročitati baš ništa jer je pristup zabranjen.

Svi ti zarobljenici su morali biti identifikovani, podvrgnuti trijaži i upućeni dalje radi utvrđivanja da li je reč o zločincima ili običnim građanima koji su se sticajem okolnosti našli u nekim oružanim formacijama. Oni koji su bili ranije eksponirani upućivani su u zatvor u Sremskoj Mitrovici gde su čuvani razdvojeni od osuđenih lica, a ispitivali su ih organi bezbednosti JNA. Oni za koje nije bilo podataka da su učestvovali u kriminalnim radnjama osim učešća u oružanoj pobuni, upućeni su u sabirne centre Begejci i Stajićevo gde su dočekali Milana Panića i razmenu „svi za sve“. Nije mi poznato da je na ta dva mesta neko smrtno stradao, a čisto sumnjam da se Hrvati već ne bi „očitovali“ da imaju „spoznaje“ o tako nečemu. Samo da se zna, Jugoslavija je u razmeni učestvovala sa ratnim zarobljenicima, a hrvatska strana je imala više „snajperista“, „suradnika KOS-a“ i „velikosrba“ nego zarobljenih vojnika JNA i TO.

Takođe, činjenica je da je vlast u Hrvatskoj po uzoru na SUBNOR formirala HVIDR-u koja izdaje potvrde o učešću u „domovinskom ratu“, na osnovu kojih polovina Hrvatske prima boračke penzije, invalidnine po raznim osnovama, a najčešće po PTSP-u (posttraumatski stresni poremećaj koji se dobije tako što se toliko uplašite četnika da petnaest godina posle rata još uvek maltretirate okolinu i za to vas ta država plaća), upisuje decu na fakultete bez prijemnog ispita tako da sad imaju manjak lekara jer pola upisanih studenata medicine ne može da diplomira...

Zbog svega ovoga jasno mi je zašto se tamo forsira i održava „njihova verzija“ rata, od toga svi imaju kratkoročnu korist, ili što bi rekao jedan njihov general: „Tko je jamio – jamio...“. Ali, ko i zašto kod nas „fura“ njihovu „istinu“?