Gospodari iz senke

Koja je nova velika porodična tajna koja se krije od okoline i gura pod tepih? Sudeći po naslovima u svetskoj štampi, to nisu nasilni muževi niti roditelji psihopate, već deca koja zlostavljaju svoje roditelje. Roditelji su postali nove žrtve porodičnog nasilja, a deca novi zlostavljači koji seju strah.

U izveštaju nedavno objavljenom u Velikoj Britaniji, navedeno je da se roditelji sve češće javljaju na telefonske linije za pomoć u slučajevima porodičnog nasilja, žaleći se na decu svih uzrasta. Neverovatno, ali nekih 2% poziva odnosi se na zlostavljanje od strane dece mlađe od 3 godine, dok deca ispod 10 godina čine 10% zlostavljanja. Najopasniji su između 13 i 15 – kada najčešće prete, sevaju noževima, tuku, gađaju itd. Kako pokazuju statistike, glavne žrtve malih nasilnika su njihove majke, ali njihovi glavni tlačitelji nisu sinovi, već ćerke. Slično je i u drugim krajevima sveta – Kanadi, Australiji i SAD, gde jedan izveštaj navodi da svaki treći tinejdžer zlostavlja svoje roditelje.

Naravno, smatra se da te brojke nisu verne budući da se mnogi roditelji ne usuđuju da prijave šta im se dešava. Agresija dece prema roditeljima, naročito devojčica, kažu stručnjaci,  još je tabu i treba poraditi na njenom prevazilaženju. Sa žaljenjem se primeđuje da su najvažniji faktori koji roditelje sprečavaju da zatraže pomoć – stid, svest o sopstvenom neuspehu u ulozi roditelja i bojazan da će okolina smatrati da su sami zaslužili ono što im se dešaava.

Kako studije pokazuju, najrizičnija grupa, tj. najčešće žrtve maltretiranja od strane dece jesu popustljivi roditelji. Opušteno roditeljstvo bez stega i strogih pravila, koje se propagira u mnogim popularnim teorijama vaspitanja, osim što ugrožava roditelje, ujedno povećava i šansu da će deca postati delikventi, navodi se u studiji Univerziteta Brajgam. Iza zlostavljanja roditelja obično se krije potpuni nedostatak poštovanja prema njima i generalno prema svim autoritetima, što je trend koji je započeo još 80-ih, u vreme jačanja grupa za zaštitu dečjih prava. Dok su s jedne strane ove grupe činile dobru stvar time što su podizale svest o pravima dece, s druge strane su otišle malo predaleko, stvarajući kod dece preterani osećaj zaslužnosti, dok su se roditeljima prava sve više osipala.

Istovremeno, na nove generacije roditelja sručila se i čitava poplava saveta o vaspitavanju dece. Knjižare su postale krcate naslovima tipa „Pozitivno roditeljstvo“, „Kako voleti dete“ „Kako razgovarati sa detetom“, „Kako odgajiti samopouzdano dete“ itd. Celokupna filozofija savremenog vaspitavanja dece, koja vreba sa hiljada i hiljada stranica uputstava i saveta koje tipičan moderni roditelj iščitava, stvara utisak da je u pitanju nauka malo komplikovanija od teorije stringova. Sve zahuktalija „industrija roditeljstva“ podstiče osećaj nesigurnosti kod roditelja i čini svako pitanje, od navikavanja deteta na nošu pa do stvaranja zdravih navika u ishrani suviše komplikovanim. Uz autoritativnu stručnu literaturu, tu su i bombastični naslovi iz štampe koji sugerišu da sve što činite ima sudbonosni uticaj na razvoj vašeg zlata, što je sve zajedno učinilo da majke i očevi počnu prema svojoj deci da se ophode kao prema mehurima od sapunice koji se svakog trenutka mogu rasprsnuti ukoliko ovi ne budu pažljivi. U stalnoj panici da slučajno ne istraumiraju svoja čeda, naučili su da im što manje protivreče, da posvećuju preteranu pažnju i najmanjim njihovim prohtevima i da ih obavezno tretiraju kao sebi ravne.

Paradoksalno, ali čini se da inflacija saveta i uputstava zapravo smanjuje uspešnost roditelja u savlađivanju najobičnijih roditeljskih zadataka. Tako se stiže u apsurdnu situaciju da recimo (U Britaniji) raste broj dece koja u prvi razred osnovne škole kreću u pelenama, jer roditelji nisu uspeli da se snađu i pridržavajući se svih saveta stručnjaka, nauče svoje dete jednoj od osnovnih veština koje odlikuju civilizovano ljudsko biće. Slično je i sa drugim „civilizacijskim“ tekovinama poput samodiscipline, kontrole afekata i nagona. Očigledno, u želji da „ne sputavaju“ decu, roditelji im uskraćuju neophodno „uljuđivanje“ i ostavljaju ih u poludivljem stanju. A iz tog poludivljeg stanja lako proizilaze i situacije kao što su fizički napadi na sopstvene roditelje.

Neminovno, negde usput, između davanja opširnih obrazloženja o tome zašto danas nema novca za album za sličice a bilo ga je za račune, i pregovora o tome da li će se gledati dnevnik ili crtani film, zaboravilo se ko je tu roditelj a ko dete. Hijerarhija u porodici, koja je prirodna i neizbežna, okrenula se naglavačke – budući da savremeni roditelj, opterećen ispravnošću svojih postupaka nije umeo da se nametne kao dominantniji, dete je popunilo upražnjeno mesto. Pokazalo se da ono ima jaču volju, i njegova volja sve više upravlja tim odnosom, a agresivnost je samo jedan aspekt ove nove porodične ravnoteže. Na internetu se mogu odgledati video snimci razmaženih tinejdžera koji nasrću bejzbol palicama na roditelje zato što su razočarani poklonom, a na beogradskim ulicama može se prisustvovati histeričnim napadima dece koja zahtevaju odlazak u „Mekić“ bacaju se na pod, biju i vređaju roditelje, babe i dede zbog neuslišenih hirova.

Naravno, istovremeno se sprovode žestoke kampanje za zabranu fizičkog kažnjavanja dece, a oni roditelji koji imaju običaj da pljusnu dete po dupetu zbog bezobrazluka proglašavaju se „zlostavljačima“ koji „upropašćavaju“ sopstvenu decu. Samo, šta je sa onim roditeljima koji su decu upropastili svojom popustljivošću, koji su stvorili male monstrume uskrativši im disciplinu, civilizovanje i šansu da postanu ljudska bića koja umeju da koriste vc-šolju i ne ujedaju roditelje kad im se ne dopadne poklon? Oni su prosto „jadne žrtve“ koje niko ni za šta neće okriviti.