Gasni gambit

Ispružene ruke (da ne bude zabune, dlan te ruke je okrenut na gore), delegacija Vlade u Srbiji, krećući se putem koji nema alternativu, neznatno je skrenula do Moskve. Razlog skretanja se sastojao od milijardu razloga. Od tih milijardu razloga, dvesta miliona razloga je stavljeno u tu ispruženu ruku, koja treba da ih smesti u probušeni budžetski džep. Ironijom sudbine (a ironična sudbina se odomaćila u zemlji čudaa), tih dvesta miliona razloga se podudara sa razlogom zbog koga je već pomenuti džep toliko pocepan. Taj razlog ima nekoliko naziva – Srpski sindrom podaništva, Srpsko servilno ponašanje, Samo Srbija puzi i jednu skraćenicu: SSP. Vlast u Srbiji je tako svim kritičarima jasno pokazala da Rusija ovom pozajmicom daje podršku članstvu zemlje čuda u Uniji, jer se time (zajmodavac zbog nekog razloga nije poklonio dvesta miliona razloga) omogućava nesmetano finansiranje (bar ove godine) te jednostrane nastranosti. I nekako se stiče utisak da je tih dvesta miliona razloga vlastodršcima u Srbiji bilo mnogo bitnije od preostalih osamstotina.

U šahovskoj partiji gde Rusi i Amerikanci vuku poteze, balkanski pion se belima nudi, a igra za crne. Partija se odvija na gasno-naftnoj tabli. Ometajući „Južni tok“, američki igrač usitnjava Srbiju i ukrupnjava Bosnu, (jedno od čvorišta gasa je predviđeno da bude u RS), a piona gura prema NATO minskom polju. U igru je uveo lake figure – osmanlijsku konjicu. Ruski igrač, da bi izbegao ponavljanje problema koje ima u Ukrajini, kao odgovor, trasu gasovoda može da usmeri preko Rumunije, gde zainteresovane članice Unije, neće dozvoliti prekid dotoka gasa, jer je potreba za gasom mnogo jača od potrebe da se gine u neprijateljskim državama, za prijateljske, makar to bili i američki interesi. Amerikanac, predviđajući ovaj potez, planira da izgradi vojne baze u Rumuniji i Bugarskoj. U odgovoru na to Rus predlaže novi koncept bezbednosti Evrope, što podrazumeva napuštanje, odnosno slabljenje NATO saveza. Takođe, nova ruska vojna doktrina predviđa upotrebu ruskih trupa i van granica Rusije, kao i upotrebu atomskog oružija za odbranu ruskih interesa i ruskih saveznika.

Pobednik odlučuje da li će Evropa slušati šum „Južnog toka“ ili ariju iz „Nabuka“.

Rusija koja jača, i Amerika koja slabi tako povlače poteze u geostrateško-energetskoj partiji, ljubazno se smeškajući iznad stola, gde ih prati oko javnosti, dok se ispod stola dušmanski odvaljuju po cevanicama. U okviru partije, Rusija omogućava onome prekoputa table, da plamteću avganistansku furunu neometano loži ljudima i materijalom, što će ruski koncept bezbednosti učiniti privlačnijim članicama NATO saveza iz Evrope.

Varaju se srpski paceri, misleći da Rusi nisu prozreli njihovu igru, te da će vrludanje srpskog piona Rus smatrati kao prelazak u njegov tabor. Arhitekte novoprojektovanih stubova napravljenih od žute magle koji, kako nam se priča, čine čvrst i stabilan temelj kuće na sred puta, te su svoj proizvod uspele da prodaju delimično samo ovde. Da Rusi veruju u stubove, zajam bi bio odobren sa povoljnijom kamatom od uobičajene, komercijalne, grejs period za otplatu zajma bi bio tri godine, koliko je tražila srpska strana, (ili čak i duže), a ne godinu dana kako su Rusi odredili, i bilo bi razloga da dvesta miliona razloga bude poklonjeno. Bivalentna delegacija novokomponovanog domaćeg političkog strateškog partnerstva koja je boravila u Moskvi da utanači uslove zajma: DS + SPS – G17+ je dobila uprkos samoproglašenog strateškog partnerstva sa Rusijom isti tretman kao i oni koji to nisu.

Put ipak nije bio uzaludan. Bila je to prilika da se deo delegacije u okviru strateškog partnerstva sa Mirom Marković vidi sa njom i pojača neprekinutu nit. Ta ista nit devedesetih ih povezuje sa njihovim sadašnjeim koalicionim i strateškim partnerom.

Srpski pion, u želji da se ruskoj, a pogotovo domaćoj strani predstavi kao kraljica (Amerikanci dobro znaju šta je, jer ga oni pomeraju) nastavlja da napreduje ka ivici. Pogrešno je misliti da domaći paceri poteze vuku iz neznanja, ili u iznudici. Oni dobro znaju šta i za koga igraju.