Fundamentalizam kredibiliteta

Maratonska i mučna skupštinska rasprava o deklaraciji o Srebrenici podsećala je u jednom bitnom segmentu na latinoameričke telenovele, one čijih desetak epizoda možete da ne gledate, a da ipak ništa ne propustite. Tako je bilo i u utorak u srpskom parlamentu. Retko ko je imao zdrav stomak i živce da isprati ceo tok debate, gledaoci su neminovno morali da prave pauze (ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog košarke), ali su, kada bi se ponovo uključili u oštru poslaničku polemiku, mogli da vide da je sve isto kao i pre pauze: Nada Kolundžija fantazira o kredibilitetu koji Srbija dobija ovom deklaracijom, Čedomir Jovanović naklapa o sistemu vrednosti koji moramo da promenimo, a neko iz G17 "prede" kako moramo najzad da skinemo sramotu sa celog naroda.

Jovanovićevi sistemi vrednosti i sramota koju evroreformisti osećaju u naše ime već su, nažalost, opšta mesta ovdašnje javne reči. Sve smo to već čuli milion puta. Ne prođe dan a da nas samoproglašeni najbolji među nama ne obaveste koliko se oni stide zbog toga što mi nećemo da se menjamo. Normalno, to što smo oguglali na takve ispade ne znači da su zvučali manje zastrašujuće u utorak. Naprotiv, njihove reči ostavljale su čak i zlokobniji utisak dok su nonšalantno, kao da debatuju o poslovniku a ne o najsramotnijem dokumentu koji je ijedna srpska vlast ikada usvojila, potezali nedokazane hiljade nevinih žrtava koje nacija nosi na duši. Dok su se zaklinjali u neistine osmišljene još pre dvadesetak godina u kancelarijama agencije "Rader-Fin", koja je za račun Zagreba i Sarajeva nadmoćno trijumfovala u medijskom ratu protiv Srba i Srbije, bilo je očigledno koliko preziru narod koji ih je izabrao, a koji je sada nemoćan da ih spreči u uništavanju malo preostalog nacionalnog samopoštovanja.

Ali, nije to ništa novo. Za razliku od relativno friške teze o tome da Srbija, usvajanjem ove deklaracije, stiče nekakav neporecivi kredibilitet da postavlja susedima pitanja i o srpskim žrtvma. Tantijemi za korišćenje ove teze trebalo bi da pripadnu Borisu Tadiću, koji ju je patentirao pre dva i po meseca, pravdajući njome tada tek objavljenu inicijativu da srpski parlament osudi navodni genocid u Srebrenici.

Demokratska stranka kojom rukovodi Tadić (kao uostalom i sve ostale stranke u Srbiji) nije baš oaza slobodumne i nezavisne misli, pa su kadrovi ove partije, a naročito Nada Kolundžija kao šefica poslaničke grupe ZES, od onda do danas nebrojeno puta ponovili mantru o kredibilitetu koji stičemo usvajanjem deklaracije. U samoj skupštinskoj debati, Nada Kolundžija recitovala je tu bajku svaki put kada bi se javila za reč. Isto kao i ostali poslanici vladajuće koalicije. Izuzev Nenada Čanka, koji bi se radije vozio sankama po centru Novog Sada u kratkim rukavima nego što bi preko svojih vojvođanskih usta prevalio koju o srpskim žrtvama, makar i u smislu imaginarnog kredibiliteta.

Ta teza, međutim, nije štetna samo zbog toga što je potpuno nerealna i neostvariva. Iako je i samo to dovoljno da je obezvredi. A da je nerealna i neostvariva, vidljivo je bilo već dan pošto je srpski parlament usvojio deklaraciju. Da li je iko iz regiona danas bliži tome da se izjasni o zločinima koje je njegova država počinila nad Srbima? Ili iko iz "međunarodne zajednice"? Niko, normalno. Štaviše, u prvim izveštajima zapadne štampe dominira ocena da je deklaracija bila nužan, ali nedovoljan korak Srbije u "suočavanju sa mračnom prošlošću"! Čak je i u samoj skupštinskoj raspravi bilo plastično jasno da od efekta "povlačenja noge" nema ništa. Poslanici manjina koji su se javljali za reč samo su dolivali ulje na vatru, izmišljajući nove i još starije srpske zločine nad njihovim narodima. Naročito se u tom pogledu istakao Esad DŽudžević, koji je nabrojao nekih milion muslimana koje su Srbi pobili u proteklih sto godina!

Ali, ideja da Srbi mogu da pričaju o svojim žrtvama i nesrećama tek kada se izjasne o svojim zločinima ipak je mnogo užasnija od pogrešne procene. Ona predstavlja retko ogoljen primer rasizma, šovinizma, nacizma ako hoćete. To je izopačeno povezivanje zločina, ništa humanije od onog "ubijali su oni nas, pa smo i mi njih". Samo što je ovo drugo u celom svetu poznato kao osveta, a za ovo što je osmislila vladajuća većina u Srbiji nema odgovarajućeg izraza, jer je nezabeleženo u istoriji.

Kao da je ikome potreban kredibilitet da bi pričao o nevinim žrtvama! Kakav je kredibilitet neophodan državi Srbiji da bi postavila pitanje nesrećnika stradalih u Zadru, Zagrebu, "Oluji", Sarajevu, Mostaru, Prištini, Peći? Od kada se to zahteva kredibilitet da bi se tražila pravda za poklane i prognane? Kada su i čime stekli taj kredibilitet svi oni koji već dve decenije galame o srpskim zločinima?

Zašto, na kraju, niko od onih koji su u utorak tako horski ponavljali Tadićevu bajku nije nagovestio šta će Srbija sada da uradi sa tolikim kredibilitetom? Zato što vam za priču o stradalim i unesrećenim Srbima ne treba kredibilitet, nego volja. A to je nešto što aktuelna vlast nije pokazala, čak ni u najavi.