Ердоганова провокација високог ризика

Недавно обарање руског војног авиона СУ-24, а касније и руског хеликоптера који је покушао да спасе руске пилоте, од турских ловаца Ф-16 и туркменских група на северу Сирије, отвара низ озбиљних питања у вези са искреношћу Турске и НАТО пакта у борби против ИСИЛ-а. Прва хипотеза коју обавештени стручњаци износе у вези са овом провокацијом указује на страх НАТО пакта од консолидације руске позиције у Сирији након недавно предузетих акција руске војне авијације у тој земљи.

Објашњење које је турска страна означила као мотивацију за свој поступак нема потребну веродостојност. Чак и да је руски СУ-24 заиста на тренутак нарушио ваздушни простор Турске изводећи акцију против ИСИЛ-а, што је мало вероватно, суверенитет и безбедност Турске нису били доведени у питање. Да бисмо разумели понашање Турске у овој ситуацији, потребно је да знамо да Турска већ деценијама намерно нарушава и ваздушни и поморски простор Грчке и других својих суседа без икаквих последица и казне. Турска је, такође, самоиницијативно и противно свим међународним законима искористила тренутну слабост Сирије и Асадове владе и померила своју зону безбедног лета неколико километара у унутрашњост сиријске територије. Откуда смелост за овакву агресивну бахатост турских власти? Одговор лежи у чињеници да је Турска, са својом великом и моћном армијом, незаменљиви партнер Вашингтона и његове хегемоније на Блиском истоку, хегемоније која је руском интервенцијом у Сирији у великој мери доведена у питање.

Вероватноћа да је Турска без знања и одобрења Вашингтона извела овако опасну провокацију против Русије је равна нули. Турска рачуна на колективну реакцију НАТО пакта у случају да Русија спроведе казнену акцију због погибије руских пилота и рушења њеног авиона и хеликоптера. Штавише, плаузибилна је претпоставка да ће НАТО, упкос вербалном залагању за борбу против ИСИЛ-а, покушати да против Русије интензивира већ отворене фронтове у Украјини, и отвори још неке. Да је ову провокацију извела нека земља која није чланица НАТО-а, реакција председника Путина и Русије би била брза и сурова – непријатељски авиони би били оборени а можда би били бомбардовани и копнени циљеви.

Одговор руске стране је засад уздржан, помињу се само економске последице и прекид војне сарадње. Узимајући у обзир унутрашње прилике у Русији и престиж руске државе у свету, сигурно је да ово неће бити једина реакција Русије. Руској страни стоји на располагању читав спектар мера за одмазду, од којих једне носе већи глобални ризик од других. Прво, руска војна авијација је на легалан начин присутна у Сирији због тога што је она тамо стигла на позив легалне сиријске владе.

Довољно је да руске снаге сачекају да се турски војни авиони приближе сиријској граници или наруше сиријски ваздушни простор како би могле по њима да дејствују ракетама или ловачким авионима. Сасвим је сигурно да ће након ове провокације турске снаге бити јако опрезне у својим летовима близу сиријске границе. Вероватно су упутства за таква дејства већ издата руским пилотима и противваздушним снагама у Сирији. Али ако се оваква прилика не би указала, Русија има изобиље могућности да казни Турску.

Русија у овом тренутку брани и сиријску обалу, што значи да она може да потопи или зароби турске бродове у сиријским водама или на Црном мору. Русија, која је свесна да се овде не ради о самоиницијативној турској акцији него о провокацији иницираној из Вашингтона, такође се може одлучити да реагује у другој арени, на пример у Украјини, где би појачала подршку новоруским републикама у Доњецку и Луганску, тако што би уништавала украјинске војне авионе или обезбедила њихову ваздушну заштиту. Она би, као казну за НАТО провокацију у турском извођењу, такође могла обезбедити војну помоћ за курдске сепаратисте у Турској.

Постоји мноштво отворених опција да Русија притегне НАТО и Турску без директне опасности од конфронтације са овим војним савезом. Русија има ту предност да су европске чланице НАТО-а потпуно демотивисане за сукоб са Русијом. Међу усијаним главама у конгресу САД, у Пентагону, и у Обаминој администрацији зараженој неоконзервативним вирусом, постоје тенденције које инсистирају на сукобу са Русијом, али у Европи, где би се одвијао највећи део сукоба, и где су живе успомене на деструкцију светских ратова, нема расположења за овакво лудило. На дугу стазу, смртоносна вашингтонска провокација у Ердогановом извођењу, може да се покаже као велика грешка која би могла за последицу имати антиамерички сентимент у неким од кључних НАТО чланица, као што су Француска, Италија, Немачка и Британија.

Треба додати да су Русија и Кина последњих година оствариле много бољу економску, политичку и војну сарадњу. То значи да би две земље могле удружене да појачају притисак на САД у западном Пацифику, тиме што би, рецимо, принудиле на приземљење америчке војне авионе који константно провоцирају кинеске пројекте у Јужнокинеском мору. Тиме би већ преоптерећене војне ефективе САД биле принуђене да још више смање концентрацију на светској геостратешкој позорници и релоцирају део снага из Европе и са Блиског Истока.

У природи руског карактера није да на овако смелу провокацију реагују бучним и љутитим речима, али то само значи да ће конкретни потези које руска страна буде вукла у будућности имати потенцијално застрашујуће последице.