DŽihad u Sarajevu

Jedan vehabija u petak popodne slobodno se išetao usred Sarajeva ispred zgrade američke ambasade i osuo rafal iz kalašnjikova po zgradi, ranivši policajca koji je tu zgradu obezbeđivao. Sve je moglo biti mnogo gore, ali i ovako nikako nije dobro. Jedina uteha je što posledice ovog napada nisu bile još veće. A mogle su. I možda će tek biti.

Elem, dvadesettrogodišnji Mevlid Jašarević bez ikakvih problema je izašao iz automobila ispred zgrade američke ambasade, a onda ispod duge smeđe jakne izvadio kalašnjikov i počeo pucati u pravcu zgrade, izvikujući tekbire i glasno vičući “Alahu egber”. Sa sobom je poneo nekoliko okvira municije, a kada je jedan ispucao, mirno je stavio drugi i nervozno nastavio šetnju ispred zgrade. Pošto je jednog policajca u obezbeđenju zgrade ranio, gađao je I drugog, ali je, na sreću, promašio. Očevici, takođe, tvrde da nije pucao nasumice po drugim ljudima u blizini, već su ga zanimali samo oni u i oko zgrade ambasade. Tako je Jašaravić skoro pola sata šetao, povremeno izvikujući parole i upućujući kletve Amerikancima zbog “zločina nad muslimanima u Avganistanu i Iraku”, a policija je oklevala da ga ustreli, jer su strahovali, kako su naknadno objasnili, da Jašarević ispod jakne ima pojas sa eksplozivom spremnim za aktiviranje. Prava je sreća da Jašarević nije bio bombaš samoubica, jer ga u tih skoro pola sata niko od policajaca nije ni pokušao zaustaviti: da je zaista bio opasan eksplozivom imao bi dovoljno vremena da razmisli da li da se zabije na ulaz u zgradu ili negde sa strane. Sreća je i da Jašarević nije posegao za nekom od dve bombe, koje je policija naknadno otkrila u njegovoj jakni, pošto ga je snajperista “zakovao” za tlo jednim hicem. Tada su konačno odahnuli i svi prisutni i osoblje ambasade koje je, očigledno, bilo na meti dvadesetrogodišnjeg džihadiste.

I dok Jašarevića tek treba da ispitaju, bezbednosne agencije dale su se u potragu za pomagačima: dve osobe su uhapšene, ali nisu dovedene u vezu sa napadom, dok je više osoba obuhvaćeno istragom, ali se navodno nije znalo da li su i na koji način povezane sa Jašarevićem. Tako je, na primer, ostalo nepoznato čak i to ko su dve osobe koje su, prema izjavama očevidaca, dovezle autom nesuđenog “junaka” pred zgradu ambasade.

Javnost je obaveštena jedino o tome da je Jašarević u petak ujutro u Sarajevo stigao iz rodnog Novog Pazara, uredno prešavši granicu, iako je reč o osobi koja je od ranije dobro poznata policijskim agencijama i u Srbiji i u BiH. Na pitanje zašto Granična policija BiH nije blagovremeno obavestila bezbednosne agencije u zemlji da je Jašarević ušao, direktor Obaveštajno-bezbednosne agencije Almir DŽuvo odgovorio je da “trenutno nema adekvatnih zakona na osnovu kojih bi OSA delovala u ovakvim situacijama, te će to biti jedno od pitanja koje će se rešavati u narednom periodu”?! Ovakav odgovor ne bi imao smisla ni da je reč o sitnom lopovu ili nekom lokalnom prevarantu, a kamoli što je reč o Jašareviću, osuđenom razbojniku, pripadniku radikalnog vehabijskog pokreta i osobi sklonoj nasilju. Zato nije teško zaključiti da su i DŽuvo i “njegova” OSA, zajedno sa Graničnom policijom BiH i ostalim policijskim agencijama u FBiH, u velikoj meri zakazali u obavljanju posla zaštite građana za koji su i nadležni i debelo plaćeni. A posla će tek biti, ako budu “radili” kao do sada.

Elem, Jašarević je svoja džihadistička ubeđenja “stekao” u Austriji, gde su, inače, delovale dve grupe radikalnih vehabija iz BiH, jedna u Beču, a druga u Gracu. Vođe su im bili radikalni imami (Safet Kuduzović, Muhamed Porča, Nedžad Balkan) “proslavljeni” po svojim pozivima muslimanima na džihad. Reč je o grupama koje odbacuju zvanična tumačenja islama u BiH kao otpadnička, koje samo menjaju nazive, dočim autoriteti ostaju isti, a članstvo polako, ali sigurno raste u gradovima na području Federacije BiH sa bošnjačkom većinom. Jedna od takvih, danas najaktivnijih radikalnih grupa sa razgranatom međunarodnom mrežom nosi naziv “Poziv u raj”. Sedište joj je u Nemačkoj, a ogranke ima i u BiH i Turskoj. Zanimljivo je , recimo, da je pod pokrviteljstvom grupe “Poziv u raj”, u BiH boravio i Arid Uka, kosovski Albanac koji je priznao da je, upravo pod uticajem džihadističke propagande, ubio dvojicu američkih vojnika u Frankfurtu u martu prošle godine.

Još je zanimljivije što se tribine “Poziva u raj” u Nemačkoj otkazuju, dočim su u BiH njeni pripadnici nesmetano vršili agresivnu kampanju tokom cele ove godine: imali su tribine u svim većim gradovima u FBiH sa kojih su hrišćane pozivali da pređu na islam. U Maglaju su, na primer, poziv uputili čak i pravoslavnom svešteniku. I sve se završilo samo prekršajnom prijavom.

S druge strane, samo zbog toga što je imao intervju sa poslanikom nemačke vladajuće stranke CDU Ismailom Tipijem, koji je turskog porekla i koji je tražio zabranu seminara ‘Poziva u raj’ - ta grupa objavila je saopštenje protiv Esada Hećimovića, jednog od najboljih poznavalaca islamističkih pokreta među Bošnjacima. Zatim su mu stizale razne pretnje, a sarajevski islamski časopis “Saf” proglasio ga je islamofobom.

Krajnje je upozoravajući i slučaj sarajevske izdavačke kuće “Bajbuk” kojoj su stigle pretnje da će biti zapaljena zbog objavljivanja romana “Poslanik” iranskog disidenta Kadira Abdulaha. Posebno je interesantno da je ta knjiga objavljena u više evropskih zemalja, a da su pretnje jedino stigle izdavaču u Sarajevu, i to godinu i po dana posle objavljivanja.

U svemu ovome, upadljivo je ćutanje vrha Islamske zajednice u BiH i reisa Mustafe efendije Cerića. Iako je reis Cerić veoma glasan u osudi terorističkog napada na američku ambasadu u Sarajevu, teški verbalni napadi radikalnih islamista na ionako malobrojne kritičare islamističkog radikalizma među Bošnjacima, ali i generalno na hrišćane u BiH - ostaju bez reči osude. Šta više, nekada bivaju indirektno iskorišćeni u obrnutom pravcu: za odbranu prava na slobodno izražavanje onih koji napadaju i napad na kritičare baštinika “pravog islama” i njihovo etiketiranje kao islamofoba. Zato nije teško primetiti da se u samom vrhu Islamske zajednice u BiH islam sve češće koristi za političko delovanje zarad nacionalnog homogenizovanja Bošnjaka, umesto suočavanja sa interpretacijom islama koja muslimane vodi ka radikalnim idejama i terorističkom delovanju.  Mevlid Jašarević je, izgleda, samo proizvod takvog „sistema vrednosti“.