Dani kada Srbi postaju Nemci

Barem 15 dana koliko traje prvenstvo sveta u košarci i građani Srbije mogu da se osećaju kao da su veliki i moćni, kakvi su bili na geopolitičkoj i košarkaškoj pozornici tokom Hladnog rata.

Englezi ih zovu Germanija, Španci Alemanija, sami sebe nazivaju Dojčland, a Srbi je zovu Nemačka. Navodno, slovenska plemena nisu razumeli germanska pored kojih su živeli na jugoistoku sadašnje Nemačke pa su ih nazvali nemima. Taj naziv se prvi put pojavio u češkom a posle prelazi i u druge slovenske jezike. Vekovi su prošli ali Srbi i Nemci nikako nisu uspevali da se razumeju; najdrastičnije se to moglo videti u dva svetska i jednom građanskom ratu, a svakog dana možemo naći primer da uglavnom sve što Nemac jeste, Srbin nije i obrnuto.

Najčešće ta razlike ide na srpsku štetu, oni su veliki i bogati, mi želimo bar jedno od to dvoje pa bi to valjda trebalo da prihvatimo kao neminovnost u lancu ishrane. Ali, Srbi ne prihvataju tako lako poput drugih sličnih država ulogu objekta već bezobrazno snevaju da su veliki i jaki, maštaju da i oni mogu da budu Nemci.

I mogu. I to jesu, i to ne "Nemci godine nulte", što je bila uloga koja se nudila Srbiji već oni Nemci koji su iznad svih, koji nikad ne odustaju i koji najčešće pobeđuju. Mogu, bar na izduženom, čudno iscrtanom pravougaoniku nad koji su se nadvile dve izdignute korpe (eng. basket) kroz kojih je cilj proturiti loptu (eng. ball). Reč je o drugoj, najpopularnijoj igri na svetu koju Srbi nazivaju košarkom.

U onoj prvoj, najpopularnijoj igri postoji izreka koja se pripisuje Geri Linakeru da je fudbal igraju dva tima, 22 igrača a da uvek pobede Nemci. Ne Brazilci koji imaju najviše titula svetskih prvaka, oni uvek imaju sve razloge da se od njih očekuje pobeda, već Nemci koji pobeđuju i kad seto od njih ne očekuje. Košarkaška parafraza ove izreke mogla bi da glasi da je to igra u kojoj nastupaju dva tima, 10 igrača a uvek pobede Srbi ili preciznije rečeno građani države čiji je glavni grad Beograd.

Dakle, ne Amerikanci nego Srbi. S tom razlikom što je Nemačka tri puta bila prvak sveta a Jugoslavija odnosno Srbija šest puta. Slučaj komedijant je namestio da se ove godine Nemci i Srbi nađu u istoj grupi i na fudbalskom i na košarkaškom šampionatu sveta. Na mundijal u Južnu Afriku Nemci su došli kao evropski vicešampioni ali sa jednim novim, mladim timom, bez povređenog kapitena i najboljeg igrača. I uprkos tome, pobeđivali su redom i bez milosti, igrali najlepši fudbal, što ih ranije baš i nije krasilo i bili su verovatno najveće iznenađenje šampionata.

Da se prisetimo, prvo je demolirana Australija i kad su svi već sa strahopoštovanjem počeli pričati o moćnoj Nemačkoj usledio je pomalo nesrećan ali sasvim zaslužen poraz od Srbije. Nemci ne bi bili to što jesu da ih je to demoralisalo nego su pobedili prvo Ganu, onda u velikom meču velikog rivala Englesku, u četvrtfinalu su zgromili Argentinu, zatim izgubili od najboljeg tima sveta Španije i u borbi za bronzu savladali su Urugvaj.

Tomas Miler proglašen je za najboljeg strelca i najboljeg mladog igrača prvenstva, Ozil i Kedira odličnim igrama obezbedili su prelazak u Real iz Madrida, selektor Lev je dobio novi ugovor sa reprezentacijom Nemačke. U košarci je Srbija na Svetsko prvenstvo došla kao evropski vicešampion ali sa najmlađim timom na prvenstvu, sa kažnjenim kapitenom i najboljim igračem ali i bez nekoliko vrhunskih igrača koji iz razoraznih razloga nisu na košarkaškom mundijalu (Stojaković, Miličić, Rakočević).

I  prvo je demolirana Angola i kad su svi već sa strahopoštovanjem počeli pričati o moćnoj Srbiji usledio je pomalo nesrećan ali sasvim zaslužen poraz od Nemačke. Srbi u košarci ne bi bili to što jesu da ih je to demoralisalo već su u sledećem meču zgromili Jordan razlikom koja se retko viđa na ovakvim takmičenjima. Uz to Srbija sada u Turskoj igra i onakvu košarku, kakva je ranije nije krasila. U košarci na pozicijama jedan i dva igraju tehnički najobučeniji igrači, rasni šuteri i strelci a pogotovo je u našoj reprezentaciji uvek bilo igrača uvek sposobnih da od 10 šuteva pogode osam ili devet čak i kad ih mamurne dovedete u dvoranu.

A sada na tim pozicijama imamo i košarkaše poput Stefana Markovića i Ivana Paunića koji se ne usuđuju da pogledaju na koš kad dobiju loptu, a da od deset šuteva pogode četiri ili pet ne mogu ni na kompjuterskoj igrici. Ali selektor Dušan Ivković je i takvim igračima našao mesto u ekipi i to za sada sve funkcioniše tako da možemo da se nadamo košarkaškoj verziji nemačkog fudbalskog puta u Južnoj Africi. Ono što je su za Nemce radili Ozil i Kedira, za Srbe bi mogli Tepić i Bjelica, Miler bi mogao da bude Veličković, pogotke na visinu i iskustvo poput Kloseovih mi očekujemo od Krstića...

E, sad, da je još onoj Nemačkoj bilo moguće pridodati fudbalera tipa Lea Mesija da li bi im granica bila polufinale?

A ova Srbija ima košarkaškog čarobnjaka u liku i asistencijama Miloša Teodosića. Lako je pomisliti ono što nismo ni smeli pa smo dočekali u Atini 1998. I Indijanapolisu 2002. godine. No, sve ove sličnosti možda su samo slučajne i možda će ih neki porazi Srbije narednih dana poslati u "risajkl bin". Ali, barem 15 dana koliko traje prvenstvo sveta u košarci i građani zemlje čiji je glavni grad Beograd su mogli da se osećaju kao da su veliki i moćni, kakvi su bili na geopolitičkoj i košarkaškoj pozornici tokom Hladnog rata.

Kada su nas prethodnici Gvida Vestervelea tretirali sasvim drugačije.

A kakvi smo ostali samo u košarci.