Dan mladosti i ludosti

U ponedeljak je u svečanom raspoloženju obeležen Dan mladosti, „oficijelni“ 117. rođendan najvećeg sina naših naroda i narodnosti. U Beogradu se nekoliko hiljada poštovalaca njegovog lika i dela okupilo ispred muzeja „25. maj“. U Novom Sadu organizovan je „Tito parti“. U Bubanj Potoku ispečen je bik. U Tivtu je na gradskoj rivi organizovana velika fešta i dočekana štafeta koja je krenula iz Titove pećine u Drvaru. U Kotromanu na Mokroj Gori uz intoniranje himne „Hej Sloveni“ otkrivena je Titova bista. Prethodnog vikenda u Kumrovecu, okupilo se 10.000 ljudi na proslavi „Dana mladosti i radosti“. Ljubljana je u ponedeljak dobila ulicu sa Titovim imenom. Čak je i zrenjaninski „Luksol“ ponovo počeo sa proizvodnjom Titovog sapuna „Maršal“. Očigledno, Tito i socijalizam odavno nisu bili toliko „in“.

Na beogradsku proslavu pristigle su štafete iz svih bivših republika, pevani su „Sa Ovčara i Kablara“, „Od Vardara pa do Triglava“, „Druže Tito ljubičice bela“ i ostali borbeno-rodoljubivi hitovi. U svečanim govorancijama istaknuto je da je drug Tito ispisao najsvetlije stranice svih jugoslovenskih naroda i narodnosti, veličane su vrednosti diktature proleterijata i samoupravnog socijalizma, a oštro su kritikovani liberalni kapitalizam, globalizam i nacionalizam.Obećano je da će komunisti ponovo zavladati i „ispraviti sve nepravde koje su ugnjetenom narodu nametnute u periodu tranzicije“.

Sumirajući utiske i prisećajući se prošlih vremena, jugonostalgičari okupljeni sa svih strana složili su se da je u doba SFRJ sve bilo neuporedivo bolje. Moglo je da se putuje bilo gde, svi su bili jedan narod i svi su se voleli, posao je mogao da se bira, svi su dobijali stanove, pravili kuće, dobijali kredite, išli na letovanje, a standard je bio kao Triglav. Čak i oni koji su se rodili nakon što smo izašli iz socijalističkog raja došli su da se poklone Titu i iskažu svoju „second hand“ čežnju za boljom prošlošću. Kriza, opšta apatija i rasulo, uz malu pomoć svakodnevnih filmskih repriza učinili su da Jugoslavija, jedno vreme prezrena od skoro svih, opet postane obožavana od mnogih.

Nostalgija je jedna univerzalna i večna pojava, svojstvena svim društvima. U postsocijalističkim državama pojavila se vrlo brzo nakon društveno-političkih lomova i uspostavljanja novog sistema. Previše promena za kratko vreme, ekonomski problemi, društvena nestabilnost, velika očekivanja i velika razočaranja – sve to je učinilo da nekadašnje vreme „društvene ravnoteže“ i vere u progres, sada zaliči na istinsko zlatno doba.

Ono što je tipično za nostalgiju, pa i za jugonostalgiju, jeste da se najsvetliji primeri iz prošlosti upoređuju sa najcrnjim iz sadašnjosti. Tako su u SFRJ „svi bili zaposleni“, iako je 20% radne snage idući trbuhom za kruhom završilo u tuđini, „standard je cvetao“, iako se ekonomski problemi smatraju za jedno od najkrupnijih semena razdora, i „svi su se voleli“, iako se ta ljubavna priča završila u opštem maskru. S druge strane, kada se ocenjuje današnjica, onda se zaključuje kako, za razliku od nekad „nema dostojanstva“ – iako danas nijedno dete ne mora da sluša priče iz predsednikovog detinjstva i peva pesmice o njemu, „nema slobode“ – mada niko zbog ispričanog vica ne završava na prinudnom letovanju, i „nema ljudskosti“ – mada se, recimo, zbog nekoliko isprebijanih narkomana čitava Srbija podigla na noge.

Naravno, koliko s jedne strane iskrena, nostalgija je s druge strane isto toliko i unosna, pa ovakva „događanja SFRJ“ obično opsedaju prodavci svakojakih jugo-suvenira, od titovki i znački, preko slika i bisti, do zastava, majci, šolji, privezaka. Ne profitiraju na jugonostalgiji samo sitni prodavci – vaskrsnuti eks-Ju muzičari danas žare i pale od Vardara preko Triglava pa do Malmea, kafane i klubovi bazirani na konceptu jugonostalgije niču kao pečurke posle kiše, a i muzej „25. maj“ može da se pohvali sa više posetilaca nego što ih ima ijedan muzej u Srbiji.

Ipak, ne treba zaboraviti na jednu stvar u vezi sa nostalgijom – a to je da ona najčešće predstavlja upravo čežnju za nečim što je bespovratno otišlo. Jer, ruku na srce, kada bi zaista moglo da se ponovi, možda nam uopšte više ne bi delovalo tako bajno.